Prvi meseci provedeni u inostranstvu bili su ispunjeni žestokim radom, što joj je odgovaralo. U početku je živela kod Lele, u sobici dovoljno velikoj da se u nju smeste krevet, ormar i mali radni sto. Vrlo brzo je tom prostoru dala sopstveni otisak sa nekoliko dragocenih sitnica na stolu: naninom slikom, Biblijom, kutijom sa kamenčićima i crnom knjižicom sa receptima. Svaki put kada bi ih pogledala znala je da je kod kuće i da će uz te predmete uvek tako biti gde god da se nalazi.
Polako se navikavala na činjenicu da joj je dugogodišnji hobi postao posao od koga živi. Nema više prodavnice, uvek nezadovoljnih mušterija i stalne izloženosti pogledima ljudi. Radila je u kuhinji uživajući u carstvu posuđa, pribora i sredstava koja je prvi put videla i mogla da koristi. Oduševljeno je zgrabila sve nove mogućnosti razvijajući i dalje svoju kreativnost koja joj je donela mnogo pohvala i kod gostiju i kod pretpostavljenih. Ono malo slobodnog vremena koje je imala provodila je učeći jezik, kako bi se što lakše sporazumevala sa okolinom. Lela je uskoro dobila premeštaj u restoran iz lanca koji se nalazio na drugom kraju zemlje, što je značilo da će ostati sama i da će sporazumevanje na novom jeziku biti jedina mogućnost. Svoj maternji jezik je dobro poznavala zahvaljujući ljubavi prema knjizi, pa su joj standardi za načine na koji se izražava ostali vrlo visoki. Upisala je kurs znajući da će na taj način ubrzati učenje. Živela je u sadašnjem trenutku i retko kada pomišljala na ono što je ostavila za sobom. Zapravo i nije bilo vremena za razmišljanje, jer bi se nakon napornog radnog dana, usled fizičkog umora, samo prepustila snu. Osim toga, novi ljudi, novi događaji, nove situacije, nove priče, sve je toliko zaokupilo da je postalo besmisleno baviti se prošlošću. Već nakon nekoliko meseci shvatila je da živi boljim životom nego što je za to imala mogućnosti bilo kada ranije, što je bilo dovoljno da ceo svoj život sagleda iz potpuno drugačije perspektive. Slobodne dane provodila je upoznavajući se sa novim gradom prepunim zanimljivih sadržaja i mesta za otkrivanje. Uživala je šetajući pored reke i posmatrajući savršeno uređene parkove u kojima je mogla da provede sate i sate. Osetila je red koji joj je prijao, a otuđenost koji su njeni zemljaci predstavljali kao bauk doživela je kao nešto što joj više godi nego smeta. Nije morala da brine o neumesnim, radoznalim pitanjima dobronamernih poznanika, niti kako će odgovoriti na njih. Na poslu je vrlo brzo stekla naklonost svojih kolega, što zbog svog umeća što zbog kolegijalnog odnosa koji je imala prema njima, ali i zbog nenametljive prirode koju su ostali posmatrali sa simpatijama. Mogla je u svom svetu da živi mirno i tiho, a to joj je omogućavalo da se na ogromnu promenu koju je napravila navikava svojim tempom. Jedino joj je nedostajalo neobavezno čavrljanje sa Milom, sa kojom se sve ređe čula telefonom.
Iako je to delom osetila i pre polaska, tek sada joj je stara želja da život provede na periferiji rodnog grada postala sasvim besmislena, gotovo smešna.
„Pogledaj ovu divnu klupu na kojoj sedim“, govorila je sebi. „Vidi fontanu kako je lepa. I ova ulica, drvored, kuće, ljudi, sve je nekako baš kao što treba da bude. A ništa od ovoga ne bih videla, ni doživela da sam ostala tamo.“
Na svoj novi život počela je da gleda kao na novo rođenje. Uživala je u anonimnosti, u tome što na svoj način može da posmatra svet oko sebe, bez obaveze da se u bilo šta umeša. Na poslu je bila potpuno skoncentrisana na ono što radi zaboravljajući sve ostalo. U školi jezika se trudila da bude dobar đak, željna da što pre dobro komunicira na novom jeziku. Slobodno vreme je provodila šetajući gradom i uživajući u prizorima oko sebe. Svaki put je bila svesna trenutka u kome se nalazi i nije dopuštala da ga bilo šta kvari. Nije se opterećivala budućnošću jer je iz dana u dan sređivala nove utiske, pa je za pitanja budućnosti još bilo rano. Zapravo, ovo što sad živi jeste budućnost, a za onu koja tek treba da se pojavi, postaraće se kada za to dođe vreme.
Nakon što se Lela odselila, a ona ostala sama, iznajmila je garsonjeru koja je naspram sobice u kojoj je stanovala izgledala ogromno, iako je imala svega tridesetak kvadrata. Vrlo brzo je i nju pretvorila u svoje malo utočište u koje se rado vraćala nakon napornog dana. Tada bi skuvala čaj od nane, sela u fotelju i otpuštala od sebe sve ono što se dešavalo toga dana, ostavljajući na kraju jedino trenutak u kome sedi u svojoj fotelji i pije čaj. Nakon toga, bistre glave, završila bi domaći zadatak koji je dobila u školici. Za kraj večeri ostavljala je knjigu, jer joj je to najdraže uspavljivanje. Televizor bi upalila tek ponekad, kada ima slobodan dan i želju da pogleda neki dobar film ili da posluša vesti i tako proveri kako napreduje sa novim jezikom. Bila je zadovoljna napretkom, i to je još više motivisalo da nastavi sa učenjem. Uveče bi zaspala umorna i zadovoljna. Svaki sledeći dan počinjala je kafom, uživajući u njenoj aromi. Zatim bi vežbala jogu, a onda se, ako radi prepodne, spremala za posao uz muziku, ili bi izlazila da prošeta ako je bila u popodnevnoj smeni. Sebe je izvežbala tako da uvek iz kuće izlazi u isto vreme kada ide na posao, stvarajući tako naviku da stiže tačno kada treba. Volela je da sve što radi radi valjano, jer joj je to ulivalo osećaj zadovoljstva i sigurnosti.
– Uvek uradi sve što je do tebe – govorila je njena baka.
„Čudno je kako mi nanine reči dolaze u situacijama zbog kojih su, verujem, i izgovorene. Ali za mnoge od njih treba da prođe dosta vremena da bi uopšte bile shvaćene. Toliko toga nisam razumela dok mi je pričala i sada me malo grize savest kada pomislim da mi je na trenutke bila i dosadna. A tako se često setim svega što je govorila i pitam se odakle joj toliko znanje i mudrost, kada niti je negde išla, niti se mnogo školovala“, po ko zna koji put se preslišavala Marija, koja je u novom okruženju neplanirano postala Marika, što je bilo bliže lokalnom imenu u zemlji u koju je došla. U početku joj je izmenjeno ime bilo čudno, a onda je navikla.
„Što da ne“, mislila je, „nova ja, novo ime.“
Ali, na novu ljubav još uvek nije pomišljala. Činilo joj se da je život u paru sada jako daleko. Nije osećala žudnju, niti potrebu za nekim. Zapravo, prvi put u životu je bila sama na drugačiji način. Naučila je kako da joj bude dobro tako samoj i da se oseća kompletno. Vezu sa Danijelom je posmatrala daleko kritičnije i lagano počela da uviđa nedostatke njihovog odnosa, pokušavajući da izvuče pouke. I kao što to obično biva kada se isključe emocije, a uključi razum, sve je izgledalo drugačije. Postala je svesna koliko puta je činila nešto samo zbog toga što je on tako očekivao od nje, iako to nije izrekao naglas. Tačnije, ona je mislila kako on to očekuje od nje i u skladu sa tim se ponašala, pogotovo na početku veze. Zato su i izgledali tako dobro sa strane, kao savršen primer suprotnosti koje su se uklopile na najbolji mogući način. I sada je znala da bi njihova veza trajala mnogo kraće da to nije radila, jer problemi i jesu krenuli onda kada je ona počela da biva više svoja i ostavlja manje prostora za uklapanje. A ko zna… Da je nije onoliko potresla bakina smrt, možda bi nastavila da se prilagođava i dalje, celog života. Ali to je bio suviše jak udarac koji je potpuno izbacio sa mesta na kome je čvrsto stajala. Za početak joj je bila potrebna ogromna snaga da se vrati na svoje mesto i to je crpelo velike količine energije iz nje, pa je sve ostalo moralo da čeka. To je bila jedna od onih velikih životnih proba u kojima se stvari odvijaju van kontrole, a pokrenuti momentum završi neočekivanim rezultatom. I tek kada se sve smiri i slegne, postane jasno šta nije valjalo pre, a nije se videlo da ne valja ‒ već je trebalo nešto da se desi da bi to postalo uočljivo. Realno, baka je bila stara žena i to se moralo dogoditi pre ili kasnije. Ona joj je bila sve, menjala joj je oba roditelja i prirodno je da joj je njena smrt teško pala. Ipak, nije pretpostavljala da će se to toliko odraziti na njen odnos sa Danijelom. No, sve je prošlo, sada je tu i dobro joj je. Vezu sa Danijelom je dobro prežvakala iz nove perspektive i smestila je u deo lične istorije u koji više nije imala potrebu da zalazi. Voli svoj posao, voli grad u kome živi, voli što može s vremena na vreme da izađe sa nekom od koleginica, i to joj je sasvim dovoljno. Voli što je mnogo ne pitaju o njenoj prošlosti, a ni o budućnosti, i što ne zabadaju nos u stvari koje ih se ne tiču.
Dolaskom novog šefa Petera, počeli su nagoveštaji promene. Među njima se odmah javila simpatija, ali isključivo kroz profesionalni odnos koji su imali. Ni jedno, ni drugo nisu mnogo pričali, ali su se savršeno razumeli. Dopale su joj se njegove krupne, tople oči u kojima je uvek nailazila na razumevanje. Bio je tačan, odgovoran i savestan, a to su osobine koje je i sama imala. Volela je da ga posmatra kako vešto daje smernice svima u kuhinji, pri čemu se nikada ne bi stekao utisak da je na višoj poziciji od bilo koga. Ton kojim se obraćao bio je blag, prijateljski, ali opet autoritativan i dovoljno odlučan da niko ne bi ni pomislio da ga zloupotrebi. Uhvatila je sebe kako sve češće menja smenu da bi bila sa njim. U početku zbog toga što joj je zaista bilo najlepše i najlakše kada rade zajedno, a onda, kako je vreme odmicalo, javljao se još jedan, manje očigledan razlog. Peter joj se dopadao, ali tu bi se zaustavila. Nije sebi dopuštala one mladalačke maštarije kao sa Danijelom, kada je već nakon prve zajedničke večeri videla brak i decu sa njim. Ne, sada treba da bude opreznija. Osim toga, pitanje je da li se ona dopada njemu. A možda je i to što je strankinja prepreka. Pošto je shvatila da otežavajućih okolnosti može da bude više, mnogo joj je jednostavnije bilo da o tome uopšte ne razmišlja, nego da se svakom od njih pojedinačno bavi. Zadovoljiće se prilikama da bude u njegovoj blizini, još samo da poradi na svojoj nepodnošljivoj osobini da pocrveni svaki put kad je joj se obrati. Primetiće on, a primetiće i ostali, pa će tada da crveni još više jer će joj biti neugodnije. Kako mrzi što je takva! Pa zar to nije osobina tinejdžera, koliko će imati godina kada će se najzad osloboditi toga?
Dani su sada dobili još jednu novu dimenziju, novu boju koja je iznova započeti život osvežila, pa je još laganije odlazila na posao. Volela bi da je sada Mila tu i da može sa njom da podeli to što oseća, ali koliko bi njoj uopšte bila zanimljiva priča o nekom nepoznatom čoveku iz nepoznatog grada u stranoj državi? A nije ni mogla svoja osećanja da podeli sa nekom od koleginica na poslu, jer nijednu od njih nije osetila dovoljno bliskom. Zapravo, lako bi mogla da kaže da se radi o nekom koga ne poznaju, ali o šefu… Pa to bi stvarno bilo nezgodno. Bolje da ne znaju… I kako su se emocije razvijale, tako je ona imala sve veću potrebu da ih sa nekim podeli. Pa ipak, nije otišla dalje od stranica svog dnevnika. Tu je mogla da bude potpuno slobodna, nesputana i bez straha da će biti pogrešno shvaćena.
Iako su simpatije između Petera i Marike bile uzajamne, trebalo je dosta vremena da jedno drugom priznaju osećanja. A kada se to najzad desilo, događaji su dobili neočekivano ubrzanje. Dovoljno su se poznavali, jer su na poslu provodili mnogo vremena zajedno. Ostalo im je još da svoje lične svetove otkriju jedno drugom, do one mere do koje su bili u stanju, s obzirom na zatvorenost karakterističnu za oboje. Marika nije mnogo pričala o svojoj prošlosti, ali je volela da govori o poslu koji zajedno obavljaju, jutrima uz kafu i o slobodnim večerima uz knjigu. Rado je delila svoja razmišljanja sa Peterom i ubrzo su shvatili da zajedno funkcionišu savršeno. Nije bilo potrebe za uklapanjem, ustupcima, menjanjem sebe zarad onog drugog iz prostog razloga što su bili previše slični i odlično su se razumeli. Mogli su sate i sate da provedu u istoj sobi ćuteći i čitajući i da se posle toga osećaju kao da su celo veče pričali. Njihovo zajedništvo je bilo ispunjeno razumevanjem i nije zahtevalo neprestanu priču koja bi popunjavala prazan prostor, jer tog prostora nije bilo. Niti su im bili potrebni drugi ljudi koji bi ispunjavali prazan prostor između njih. Imali su par prijatelja sa kojima su se povremeno viđali, ali ne suviše često. Bili su zaokupljeni svojim svetom i savršeno zadovoljni u njemu. Posle samo par meseci bili su u braku. Kako se ogroman deo njihovog zajedničkog sveta odnosio na posao koji su radili, malo po malo rađala se želja da započnu svoj posao.
Oboje su bili vredni i spremni na odricanje, pa su odlučili da otvore mali restoran sa dobrom hranom, lepim kolačima i probranim vinima. Iznajmili su prostor za restoran i stan u blizini, kako bi bili što bliže poslu. Radili su danonoćno, brižljivo planirajući svaki naredni korak. Peter je imao mnogo iskustva kao šef, ali je sada prvi put preuzeo i ulogu vlasnika. Međutim, kako je navikao da sve organizuje u kuhinji, tako je samo proširio polje rada primenjujući iste principe. Da je u tome bio uspešan, svedočio je sve veći broj gostiju. I dok se on bavio ljudima i upravljanjem posla, Marika je i dalje sa ogromnim zadovoljstvom spremala kolače. Uživala je u mogućnosti da sama bira šta će se naći na jelovniku, a posebno je volela da posmatra lica ljudi kada bi se ispred njih našao tanjir sa malim, slatkim umetničkim delom, poteklim iz njenih ruku. Peteru je pomagala i radeći administrativni deo posla, koji joj nije padao teško, sve dok su gosti nasmejani i veseli izlazili iz njihovog restorana. Tu radost koju su delili radeći zajednički posao nije mogla da uporedi ni sa jednim iskustvom od ranije. Pitala se može li biti bolje od ovog što jeste, i pokazalo se da može. Kada je rodila kćerku, a tri godine kasnije sina, postala je svesna značaja jedne prave, funkcionalne porodice. I tek tada, kada je sama postala roditelj, videla je koliko je njena baka imala težak zadatak. U vremenu u kome su živeli, u zemlji u kojoj su živeli, pod uslovima u kojima su se nalazili. Ali nikada joj nije falilo nanine ljubavi i sada je svu tu ljubav prenela na svoju decu, u kojoj je uživala celim svojim bićem. Uprkos tome, nije bila suviše popustljiva, niti ih je razmazila. Znala je dobro da je za vaspitanje neophodna ljubav, ali i disciplina i u tome je sa Peterom bila saglasna. Sećajući se svojih skromnih dečjih prohteva i nemogućnosti da ima neke stvari koje je želela, nastojala je da u deci probudi saosećanje za sve one koji imaju manje i čiji život nije bio tako lagodan kao njihov.
Kako su se godine nizale, tako joj je prethodni život izgledao sve dalji i nestvarniji. Nekada joj se činilo da njena prošlost pripada nekom drugom, ili da je sve sanjala. Sa nežnošću se sećala bake, Mile i nekih dragih ljudi koji su uvek bili tu negde. Sada je već sa Milom potpuno izgubila kontakt. U početku bi se povremeno čule, ali kako je u to vreme još uvek jedino telefon bio sredstvo komunikacije, a razgovori skupi, to bi se čule samo na kratko, što nije bilo dovoljno da se održi komunikacija na koju su navikle. Uvek je Marika bila ta koja je zvala i u početku bi osetila radost sa druge strane žice, ali bi se tokom razgovora ta radost izmetnula u nešto sasvim drugo dok bi Mila pričala šta je novo od poslednjeg njihovog razgovora. Zapravo, zadržala bi se još neko vreme dok je pričala o deci, ali onda bi razdragan ton počeo da se razvodnjava, a zatim bi se razbio u bezbroj malih pitanja kojima bi obasula Mariku želeći na taj način da izbegne bilo kakav dalji opis svog života, ili pitanja upućena njoj. Bilo joj je drago zbog drugarice, zbog toga što je srećna u novom okruženju, ali je osećala sve više da se njihovi svetovi udaljavaju i da su niti koje ih vezuju sada sasvim tanane, blizu kidanja. Ne sa namerom, niti zato što to žele, već što ih je život razmestio kao učiteljica decu kada ih preseli iz jedne klupe u kojoj su sedeli u različite razrede. I sada mogu da se vide samo na odmoru, ali su u međuvremenu promenile smenu, pa se ne vide nikako. Telefonski razgovori su postajali sve kraći, da bi na kraju potpuno prestali. Marika je bila obuzeta svojom porodicom, poslom, a kada bi se setila Mile, brzo bi odustala od pomisli da je zove, jer je duboko u sebi osećala da je i ona iskra radosti sa početka njihovih razgovora nestala. Svako dalje održavanje kontakta bilo bi na silu, tek zbog toga da bi ga održale, a to onda više nije to. Tako je bilo sa Milom, koja joj je bila najbliskija. Sa ostalim dragim, ali ne tako bliskim ljudima u početku je pokušavala da neguje kontakt, ne želeći da bude jedna od onih koji kada odu sve zaborave. A onda, kako je vreme prolazilo, shvatila je da počinju suviše da se razlikuju, ne samo po tome što je ona živela mnogo boljim standardom, već i u načinu razmišljanja. Sve češće je čula „lako je tebi“ i svaki put kada bi pokušala da objasni kako joj nije uvek bilo lako, samo bi čula svoje reči kako odjekuju u prazno. Polako je odustajala od namere da po svaku cenu zadrži te kontakte a, kako ih nije bilo mnogo, lagano su se i ugasili. Od jedne reke kojom su zajedno plovili, sada su na različitim pritokama tražili svoje luke. Izbegavala je društvene mreže jer su je uvek podsećale na taj jaz.
„Kada se prekine kontinuitet života na jednom mestu“, zapisala je jednom u svom dnevniku, „tada svako sledeće uključivanje liči na film koji gledaš, pa se uključiš povremeno samo na par scena, potpuno nesvestan radnje koja se u međuvremenu dešavala. Vremena za prepričavanje propuštenih događaja nema dovoljno, a to onda vodi slabijem razumevanju onoga što se dešava sada. Malo po malo, scene u koje se uključuješ su kraće, jaz je veći, i na kraju shvatiš da si potpuno van radnje. Da je taj film sada daleko od tebe i da si ti u drugom žanru, pitajući se gde je uopšte bilo tvoje mesto u filmu i kako si zamišljala da ćeš u njemu ostati do kraja“.
Nastaviće se
