O ishrani se priča svašta. Neko kaže da je važna, neko da joj se pridaje veći značaj nego što treba. Zovu je zdravom i nezdravom. Neko ovu oblast svrstava u nauku, neko tvrdi da tu nauke nema. Gde je istina?

Prva znanja o ishrani preneli su mi amateri entuzijaste sredinom devedesetih. Mogao se kod nas u knjižarama tada naći poneki Patrik Holford, Erl Mindel, Harvi i Merilin Dajmond. U to vreme makrobiotika je dobijala sve više pristalica, a pobornicima presne ishrane osnovne smernice još onda dao je Ernst Ginter. Cela priča o ishrani klizila je po marginama alternativne medicine odakle je lagano počela da se kreće u sasvim novom pravcu, a došli smo do toga da danas nema časopisa koji se bavi zdravljem, a da ne objavi bar neki tekst o ishrani.

U želji da steknem što bolju sliku o kompletnoj oblasti, odlučila sam da se sa neobeleženih sedišta amatera entuzijasta preselim u ložu u kojoj borave profesionalci. Ozbiljno sam se prihvatila studija, knjige, hemije i biohemije naivno verujući da će se nešto strašno važno promeniti u mom životu i da ću moći svojim znanjem da pružim značajan doprinos, ako ne čovečanstvu, a onda zdravlju ljudi oko sebe. Sve vreme sam učila više nego što se od mene očekivalo. Pratila sam šta se po pitanju ishrane dešava kod nas, ali još mnogo više šta se dešava u svetu. Nakon diplomiranja, bila sam potpuno zbunjena. Nije mi mnogo pomoglo ni to što su me proglasili najboljim studentom među onima koji su te godine diplomirali na smeru. Znala sam da znam, ali nisam znala šta sa tim i kome to uopšte treba.

Prve profesionalne nokaute primila sam u apoteci. Pokušavala sam da objasnim ljudima koliko mnogo mogu da učine za svoje zdravlje tako što će uvesti određene izmene u način ishrane. Iako bi me saslušali, mnogo je lakše bilo popiti lek sa mišlju da su rešili svoj problem. A onda sam shvatila da su posao u apoteci koji obavljam i ideja u koju verujem u potpunoj suprotnosti. Ja prodajem lekove, a farmaceutska industrija nema za cilj da ljude izleči, već samo da ih leči. Do beskonačno. I tako su mi još teže pali okovi apoteke.

Sa druge strane, sve veći broj tekstova o raznim naučnim istraživanjima koja su donosila potpuno suprotne zaključke na istu temu doveo me je do tačke kad sam poželela da sve to ostavim po strani, da se slegne. Sa još ponekim porazom koji je usledio nakon toga, odlučila sam da se povučem i sama sebi dodelim diplomu koju zvanična struka sigurno neće priznati i da postanem nutricionista – u sebi.

A onda sam naletela na jedan članak u Blicu i zaključila da definitivno stvari ne mogu posmatrati sa strane, a da ne kažem ono što mislim, bar u svom blogu.

Ovih dana naveliko se komentariše genetski modifikovana hrana, a kako spomenuti tekst kaže: iako je zakonom zabranjena, u Srbiji se uveliko koristi. Jasno nam je sasvim da je u našim uslovima izuzetno teško kontrolisati situaciju sa GMO hranom ako uzmemo u obzir labave i neprecizne zakone i svest ljudi koji ovo uopšte ne vide kao problem. Međutim, ostale su mi nejasne reči profesorke sa Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu Gordane Šurlan Momirović koja, kako članak kaže, ne podržava gajenje GMO hrane u Srbiji, ali da jeste za njenu upotrebu. „Kada je u pitanju uticaj na zdravlje, ona kaže da se često može čuti da GMO hrana utiče na sterilitet i da može da izazove rak, ali kaže ona, pouzdani dokazi za to ne postoje. Ona navodi i to da je do skora vladalo mišljenje da GMO hrana stvara otpornost prema antibioticima, ali se i ta tvrdnja pokazala kao netačna.

– Čini mi se da se glavna borba vodi između Amerike, gde je upotreba GMO široko rasprostranjena, i Evrope koja u suštini nije dostigla nivo nauke koja tamo postoji” – završava sagovornica Blica, a ja moram da izrazim duboko neslaganje sa ovom konstatacijom.

Uopšte neću da ulazim ko je u nauci više napredovao: Evropa ili Amerika, ali u šta verujem jeste da mnogo veći uticaj na celu priču ima industrija hrane sa svojim interesima nego naučna dostignuća u toj oblasti. Zanimljivo je da spomenutu farmaceutsku industriju već mnogi prepoznaju kao izuzetno moćnog igrača koji uopšte nije naivan u surovoj trci za profitom, ali čini mi se da je nedovoljno onih koji to prepoznaju i u industriji hrane. Uzmimo mleko i proizvode kao primer. Već i vrapci na grani znaju da se mleko treba koristiti redovno u ishrani jer sadrži neophodan kalcijum i to se preporučuje kao najbolji put ka očuvanju zdravlja kostiju, a ovo je posebno važno ženama u menopauzi koje bi na taj način uspele da se zaštite od osteoporoze. I premda smo nacija koja tradicionalno ima veliko učešće mleka i mlečnih proizvoda u ishrani, situacija sa osteoporozom nimalo nije sjajna. A to vidim po lekovima koje dame u poznim godinama piju. Dakle, nešto tu ne štima. Da li je mleko zaista neophodno u ishrani odraslih ljudi, koji su pritom jedini sisari koji u odraslom dobu koriste mleko druge vrste? Mislim da nije, a misle i mnogi drugi, ali se njihov glas ne čuje baš daleko. Ali, ako pođemo od toga da se mleko smatra osnovnom životnom namirnicom, pa pomnožimo sa brojem ljudi koji ga svakodnevno koriste u ishrani zajedno sa proizvodima, pa to pretvorimo u brojeve videćemo da za mlečnu industriju tu baš i nema mnogo prostora za otkrivanje prave istine o mleku. A ako njoj dodamo i industriju mesa, tada je sasvim jasno zašto je vredna i nedovoljno afirmisana Kineska studija poznata tako malom broju ljudi.

Za ilustraciju može da posluži jedan mali primer. Poznato je da je pre dvadesetak godina USDA predstavila piramidu ishrane koja je trebala da posluži kao slikovit vodič koju hranu treba jesti kako bi se zdravlje očuvalo. Ova piramida je imala svoje kritičare, ali vremenom se došlo i do novih saznanja, pa su izmene bile neophodne. Tako je 2005. nastala “Moja piramida” koja je trebala da uključi i ta nova saznanja, ali ono što je osnovni zadatak piramide, da vizuelno dočara grupe namirnica koje treba koristiti i u kojoj meri, ovde je potpuno promašen jer da bi se ova piramida razumela, potrebno je dodatno tumačenje. Kako bi se tako očigledan propust nadoknadio, 2011. je predstavljen “My plate” kao tanjir na kome su raspoređene različite grupe namirnica obeležene bojama, a pored tanjira je mali plavi krug koji izgleda kao šolja mleka ili jogurta, a označava mlečne proizvode. I najmanji detalj ovih preporuka je od izuzetne važnosti, jer i naizgled minimalne promene mogu da imaju ogroman uticaj na industriju hrane ako uzmemo u obzir brojnost američke populacije (i ne samo američke, jer su ove preporuke prisutne i van granica USA). Zbog toga su na “izgradnju” ove piramide, a i tanjira osim eksperata iz raznih oblasti uticaj imale i različite grane industrije hrane. Tako bar kaže Harvardska škola javnog zdravlja u kojoj su na osnovu brojnih istraživanja i saznanja osmislili “Piramidu zdrave ishrane” zajedno sa tanjirom, a koji uključuju daleko preciznije informacije od onih komercijalizovanih iz USDA . Ovde se čak i o mleku sve glasnije progovara kao o “jednom od izvora kalcijuma”, ali nikako i kao o glavnom.

Gledajući iz ovog ugla sasvim je jasno zašto se potencijalne opasnosti od GMO hrane nastoje umanjiti. Jer ako su prednosti ove hrane povezane sa boljim prinosima, većom otpornosti na neke bolesti, uzgajanjem biljaka na neobradivim površinama, te proizvodnjom stoke otpornije na bolesti, onda se i može zažmuriti na jedno oko pa reći da “pouzdani dokazi na uticaj na zdravlje ne postoje”. Međutim, trebamo li mi, kao potrošači ovo da uzmemo kao ozbiljnu preporuku? Treba li da se zaletimo i uključimo GMO hranu u svoj meni, pa kad se jednom ipak ispostavi da je uticaj ovakve hrane na zdravlje daleko veći nego što se pretpostavljalo shvatimo da smo kupili kartu u jednom pravcu i da nazad nema?

Ako bismo pošli od pretpostavke da imamo savršen zakon po pitanju GMO hrane, to u našim uslovima opet ništa ne bi značilo jer vrlo dobro znamo kako se kod nas zakoni primenjuju u praksi. Ako bismo pokušali da kompletiramo sliku o ovom problemu, ili još bolje o ishrani uopšte, to bi bilo veoma teško. Iz prostog razloga što se cela slika ne može složiti ako fali veliki broj komada. Ko zastupa koje teze i zbog čega je to tako, ko finansira razna istraživanja i da li možemo biti sigurni da rezultati nisu namešteni, koliko filtera prođe svaka informacija dok se u vidu nekog članka uvijenog u odoru brižnosti za zdravlje ne nađe pred čitaocem željnim istine, teško da ćemo znati. Jedino što ostaje jeste da nagađamo, a nagađanje nije najbolji put do pravog odgovora. U nedostatku pravih argumenata, jedino što preostaje jeste da istražuje svako za sebe. Univerzalna istina ne postoji, samo skup teorija koje bi da dobiju status istine. U tom slučaju, jedino rešenje jeste osluškivati sebe, pronaći neki samo svoj put i zatim ga slediti. Ali, jedno je sigurno. Treba jesti hranu čije poreklo je poznato, koliko god je to moguće. A to znači što više izbegavati industrijske proizvode i koristiti što češće namirnice u njihovom izvornom obliku. Pijace su svud oko nas i treba ih posećivati. Ne možemo znati sve, ali ipak možemo učiniti nešto za sebe tako što ćemo birati bolju opciju od više ponuđenih. I koliko god da izgleda teško proceniti šta je bolja opcija, sveža namirnica je uvek bolje rešenje od one prerađene. I dok stignemo do te GMO kritične tačke, postoji mnoštvo drugih stvari na koje treba obratiti pažnju -od mononatrijum glutaminata do reciklažnih brojeva na plastičnoj ambalaži.

Ali o tome, kad izađem iz ilegale.