Dok sam pre neki dan u supermarketu čekala da kupim srpski President feta sir, pored mene se našao mlad čovek koji je sa svoja dva dečaka, udobno smeštena u velikim kolicima, pričao na srpskom. Predložila sam prodavačici da usluži prvo njih, da ne čekaju i vrlo brzo smo započeli laganu konverzaciju, tipičnu za ovakve situacije. Doduše, za mene i ne toliko tipičnu, jer ja uglavnom ne odreagujem kad čujem naše (verujem i da je obrnuto) jer nas ovde toliko ima da je stvarno glupo započinjati razgovor sa svakim ko progovori jednim od poznatih jezika regiona. I sve bi bilo lepo, da me u jednom trenutku čovek nije upitao najteže pitanje na svetu: odakle ste? Odavno se spremam da smislim univerzalni odgovor na ovo pitanje, ali nisam još, pa je ostalo da kažem prvo što mi padne na pamet, a što bi imalo neke veze sa istinom. Rekla sam da smo Saša i ja rodom iz Vojvodine, ali da smo u Emirate došli iz Beograda.

Dakle, moja navika da stvari učinim što jasnijim na potpuno nejasan način me je i ovog puta dovela u situaciju da rečenicu koja nema nikakvog smisla treba da ponovom još jedanput, ostavljajući i dalje prostora za sumnju da sam njome izrazila bilo šta logično. Kao prvo, uopšte nije tačno da sam rodom iz Vojvodine (i uostalom, ovaj termin „rodom“ je totalno zastareo, a uporno ga koristim). Ja jesam rođena u Vojvodini, ali „rodom“ sam iz Dalmacije i geni su ostali zalepljeni za brdo, ne stigavši da se upeglaju u ravnicu. Doduše, Saša se donekle uklapa u odgovor pošto on napola i jeste Lala, ali generalno, izrekla sam jednu laž, a ja laži ne volim. Pa šta onda da kažem, odakle sam?

Baš nekako nakon tog susreta slušala sam odličnu TED priču sa naslovom: Gde nam je dom? I ovde sad moram malo da iskočim iz teme i da kažem kako volim te TED govore, menjala bih i fejsbuk i tviter i sve društvene mreže samo za taj jedan sajt, jer se tamo može slušati toliko sjajnih, pametnih ljudi koji imaju toliko toga dobrog da kažu i po ceo dan bih mogla da ih slušam. U ovom govoru, Pico Iyer koji je stopostotni Indijac, pri čemu nikada nije živeo u Indiji, niti poznaje ijedan od 22000 dijalekata koji se tamo govore, rođen i odrastao u Engleskoj, zatim živeo u Americi, da bi se oženio u Japanu, pokušava da odgovori na pitanje: koje to mesto na svetu možemo nazvati domom, i da li je to uopšte moguće u vreme u kom ti mesto rođenja apsolutno ne određuje i mesto boravka, kao što je najčešće bio slučaj sa ranijim generacijama. Da li je dom mesto gde smo rođeni? Mesto odakle potiču naši preci? Da nije tamo gde smo odrasli ili proveli najveći deo života? Ili je to možda mesto koje je negde najdublje u nama, na koje najviše volimo da odemo?

Na svako od ovih pitanja, ja bih mogla da dam drugačiji odgovor. Tamo gde sam rođena, provela sam svega par meseci.  Tamo odakle su mi preci išla sam samo kao turista. Nikada nisam osećala pripadnost gradu u kome sam najduže živela i kada sam se nakon 26 godina odselila osetila sam ogromno olakšanje. Kroz Beograd sam samo prošla. Doduše, prolazila sam punih devet godina. Pa čak i da nigde iz Srbije nisam maknula, opet bih imala teškoću da odgovorim na pitanje odakle sam. A sada, kako se nađoh na drugom kontinentu, naročito.

Jedino mesto koje bih zaista mogla da nazovem domom u tradicionalnom smislu jeste Riđica, jer samo tu postoji kontinuitet koji ide skoro od samog početka mog života, pa do današnjeg dana. Mesto na kome su roditelji. Sada jedan roditelj. Tu gde su se skupile uspomene iz svih faza mog života, a koje su se smenjivale zahvaljujući odlukama koje sam donosila na Kiđošu. Tu gde je srce moje porodice. Ali kad me pitaju odakle sam, da li bih mogla da kažem da sam iz Riđice? Teško. Stvarno bi zvučalo potpuno neistinito.

A opet, kakvog li paradoksa, dovoljno je da u nekom prostoru postavim par svojih sitnica, da prenoćim nekoliko noći, skuvam dva, tri ručka, smestim džezvu i šoljice za kafu, pa da se osećam kao kod kuće. Takvih mesta je bilo dosta tokom mojih selidbi, premda je, odmah iza Riđice, taj osećaj najsnažniji kad sam u beogradskom stanu koji sam zavolela iz cuga, u sekundi.  Ali sasvim je bio prisutan i u Abu Dabiju i ovde u Dubaiju, uprkos podstanarskom statusu. Tako da gde god da dođem, ja se radujem jer sam svugde  kod kuće.

Međutim, to mi ništa ne pomaže kad me neko pita odakle sam. Na ovo pitanje se očekuje odgovor od par reči,  ja bih da ispričam ceo roman, a to ne može. A šta god da ukratko kažem, neće odgovarati istini. Doduše, umela sam da kažem kako smo Saša i ja Vojvođani, ali to je skroz smešno kad pitanje postavlja neko ko je iz Novog Sada. Treba detaljnije. A onda kad te neki stranac ovde pita odakle si, moraš u kontra pravcu, da ukrupnjavaš što je više moguće, jer mnogi pojma nemaju gde je Srbija, pa se tu uglavnom zaustavim na Evropi. To uvek znaju gde je. Mislim. Na kraju sam zaključila da mi ništa drugo ne preostaje nego da sačekam vreme kada će doći do međuplanetarnih susreta, pa kad me neki čestiti vanzemaljac upita odakle sam, mirne duše mogu da kažem: sa Zemlje. To je sto posto tačno. Ili nije? Jer nekad mi se stvarno učini da sam pala s Marsa.

Ali do tada ipak treba da smislim neki odgovor za lokalnu upotrebu i došla sam na jednu ideju.  Mogla bih da kažem da sam iz Ujedinjenih Ekspatskih Nemirata. Definitvno pripadam ovoj bratiji koja čini 220 miliona ljudi rasejanih po celom svetu, van matičnih zemalja. Kada bi se oni računali kao jedna nacija, bila bi peta po veličini na svetu. Jer i jesmo nekako ujedinjeni tim ekspatskim životom prožetim nemirom koji te vodi sa mesta na mesto, pa posle ne znaš da kažeš odakle si. Doduše, uvek će biti onih koji će moći da kažu da su iz Novog Sada, ili Beograda, ili Kalkute, ili Johanesburga. Onih koji su nekada imali bazu na jednom mestu, pa onda došli na drugo ili treće. Njima je mnogo lakše. Meni jedino preostaje da filozofiram na temu, bez mogućnosti da sagovorniku pružim jasan i kratak odgovor, a negde u duši osećam da je Pico Iyer u pravu kada kaže da je sada daleko važnije kuda idemo, nego odakle dolazimo. Da sve više i više nas ima korene u budućnosti i sadašnjosti, podjednako kao i u prošlosti. I da dom nije samo tamo gde nam je zapalo da se rodimo, već da je to mesto gde postajemo ono što jesmo.

Tako da, dragi, nepoznati čoveče, ženo, kada se budemo upoznavali, pitajte nešto lakše, nemojte to teško. Jer ima stvarno da vam kažem kako sam iz Nemirata, a ako se upletem u novo objašnjavanje gde je i šta je to, teško vama. Držimo se jednostavnih pitanja za ćaskanje iz starih udžbenika engleskog jezika, tipa: da li vaša tetka voli sir? Reći ću vam kratko i jasno, samo ćete prvo morati da mi objasnite na koju tetku mislite, pa ću sve lepo da vam kažem.