Od bezbroj pitanja koja su se ređala jedno se ponavljalo. Da li je moguće da je samo jedna nevažna odluka, jedan jedini dan proveden među prijateljima razlog što njen život danas sasvim drugačije izgleda? Kada se novi život zahuktao, retko se bavila tim trenutkom čiju je važnost tek sada osvetlila. Dok nije prihvatila Milin poziv, živela je u prošlosti iznova i iznova vrteći stari film. Samo jedan dan u kome se našla van tamnice svojih misli učinio je da se okrene budućnosti i počne da gradi život koji sada ima. Pružila je sebi šansu i promenila tok koji je vodio ka mestu na kome se nalazi danas, da bi izbegla mesto na kome se nalazi ista ta ona koja obitava u zoni sumraka. I kada je pokušala da sagleda tu drugačiju sebe, onu koja je ostala zaglavljena u sumornom, starom filmu, shvatila je da čak i nije previše nesrećna. Srodila se sa bolom, prihvatila svoju stvarnost kao jedinu moguću bez trunke ideje da može biti drugačije. Ostala je da pluta po površini mora neznanja koliko zaista može, zadovoljavajući se malim delom svojih potencijala. Izgledala je kao larva leptira koja se nikada nije oslobodila svoje ljuske, ubeđujući sebe da i nije ništa drugo do obična gusenica. Ružno pače koje nikada nije pronašlo svoje jato labudova.

Kako je put odmicao, trudila se da sve manje misli na onu drugu sebe. Koliko god da je neobično bilo ovo iskustvo, treba da ga ostavi tu gde jeste ‒ u zoni sumraka. Sasvim joj je bilo dovoljno saznanje da je njena stvarnost potpuno drugačija od stvarnosti u kojoj je mogla da se nađe, da je pre dvadeset godina donela drugačiju odluku. „Ovo je očigledna potvrda da sam uradila dobro“, odala je sebi priznanje, a onda je osećaj mira i radosti prožeo kada je u mislima videla troje najdražih ljudi kako je sačekuju na aerodromu. Biće im čudno zašto se vratila tako brzo, ali lako će im objasniti. Udaljenost godinama, udružena udaljenošću kilometrima, uvek je dobro opravdanje za udaljenost među ljudima. Staviće tačku na ovu zavičajnu priču jednom zauvek. Zadremala je.

– Pravimo pauzu, po ovom vremenu ne može da se vozi – trgnu je iz sna nervozan glas vozača.

Pogledala je oko sebe čudeći se magli koja je bila toliko gusta da se ništa ispred autobusa, niti oko njega nije videlo. „Odakle sad ova magla, posle onog sunca?“ Prošla je blaga jeza, jer se setila susreta koji joj je sada sa ovom maglom okolo ponovo budio čudno osećanje.

– Kada nastavljamo put? – upita vozača.

– Kada se magla bar malo podigne, u životu nisam video ovako nešto – odgovori čovek naslonjen podlakticama na veliki volan.

Izašla je napolje da protegne noge. Učinilo joj se kao da je zakoračila iz aviona i spustila stopala pravo u one oblake koji su je podsećali na šnenokle. Jedino što se kroz maglu moglo videti jeste puteljak koji je neobično podsećao na stazicu od kamenčića iz nanine priče. Radoznalo je zakoračila čudeći se kako se svaki put nazire samo sledeći korak koji treba da napravi. Iako nije imala nameru da se udaljava od autobusa jer je bio strah da ne zaluta u magli, taj puteljak se čudnovato otvarao pred njom. Pod uticajem događaja toga dana bila je spremna na nova čuda i prihvatila je neizrečeni poziv. Nastavila je stazicom i primetila kako se magla lagano diže. Pogledala je u pravcu autobusa, ali nije mogla da ga vidi. U strahu je počela da se okreće na sve strane, i spazila jednu ljudsku priliku kako joj se približava. Potrčala je prema senci u nadi da je neko od njenih saputnika i da će zajedno nazad u autobus. Sigurna je da nije otišao jer je još uvek bila blizu puta, a svakako bi čula brujanje motora. Međutim, umesto saputnika iz autobusa sačekalo je zbunjeno Marijino lice.

– Pa to ste vi? ‒ reče Marija iznenađeno. ‒ Otkud vi ovde, i gde smo mi to uopšte? ‒ reče ona okrećući se oko sebe u čudu. ‒ Krenula sam kod jedne bake, da joj odnesem kolače, kad se spustila ova magla. Nemam pojma gde sam, izgleda da sam zalutala. Zar vi niste na putu?

– O da, ja jesam na putu, samo više ne znam na kojem – reče zagonetno, sve više shvatajući da se ova priča još nije završila.

– Znate, moram vam reći da ste mi poznati, ali ne znam odakle ‒ reče opet Marija, zatečena ponovnim susretom. ‒ Jako ste mi poznati…

„Došlo je vreme da otvorimo karte“, reče Marika u sebi. „Ne znam gde će me ovo odvesti, ali ja moram da joj kažem.“

– Naravno da sam vam poznata. Znamo se nas dve jako dobro ‒ reče joj toplim glasom hitro prebirajući po glavi koje reči da nađe a da budu prave.

– Izvinite?

– Zapravo, znamo se ceo život ‒ pogledala je u Marijino iznenađeno lice i nasmejala se dvema borama između obrva koje su se prve pojavile, još dok je bila dete, svaki put kada bi se namrgodila. Nana je uvek zadirkivala zbog tih borica i govorila joj je da će joj, ako se bude mnogo mrštila, ostati takve zauvek. I bila je u pravu, kod Marije su se duboko urezale. Upitni pogled tražio je odgovor, a Marika je morala da nađe brzo rešenje kako da joj saopšti istinu koja je blesava, uvrnuta i potpuno neverovatna.

– Marija, dešava se nešto veoma čudno. Ne znam kako je moguće, ali ti si tu ispred mene, ja ispred tebe i… Ma ne znam kako ovo da kažem drugačije, ali… ali… ja sam ti! I ti si ja! Nas dve smo jedna te ista osoba u dve varijante. Te varijante su drugačije jer smo u jednom trenutku napravile različite izbore.

Marijin izraz lica se menjao postepeno, od iznenađenog, preko zaprepašćenog a, kad joj se povratila moć govora, rekla je uzbuđeno:

– Ma nemoguće! Vi se šalite sa mnom! I stvarno ne znam zašto se šalite na taj način, mislim da vas ničim nisam uvredila.

– Znam da mi ne veruješ i da je teško za poverovati. I meni je bilo kad sam te danas ugledala. Ali do sada sam već uspela da se priberem i da shvatim kako se dešava nešto van onoga što logika može da objasni. Ukratko ću ti ispričati. Naišla sam na nanine recepte na internetu, one koji si ti objavljivala. Nije mi bilo jasno odakle tamo, kada vrlo dobro znam da samo ja imam mali crni notes sa receptima, a mere su potpuno iste kao u notesu sa naninim detaljnim uputstvima. Kad sam zatim naišla i na tvoje, tj. svoje ime, bila sam u potpunom šoku, i… Morala sam da se spakujem i dođem da vidim o čemu se radi. Ostalo znaš.

Marijine oči su je razrogačeno posmatrale, još uvek u neverici. Videći da se istina uporno odupire izbegavajući cilj, Marika je počela da peva:

– U jednoj zimskoj noći, tam’ gde je visok breg, smrznuo se otočić, zarobio ga sneg… – naglašavajući reč otočić koju je kao mala stalno izgovarala umesto reči potočić.

Sada su Marijine oči bile još više raširene, taman toliko da se sa suzne površine sliju dva mala potočića niz obraze i da se smrznu tik iznad gornje usne. Kao mala najviše je volela ovu pesmicu i bilo joj je strašno žao tužnog zeke koji je bezuspešno tragao za potokom. Približila se Mariki i počela pažljivo da je posmatra.

– Ali kako… Pa vi ste mlađi od mene… Vaša kosa… lice je tako negovano… Vaše ruke… ‒ onda spusti pogled na Marikin dekolte i spazi poznati mladež. Ponovo je pogleda u oči i u trenu je zaista izgledalo kao da stoji ispred magičnog ogledala, onog koje oduzme godine, a doda glamur. Kao da je videla svoje lice u jednom od make over programa na kojima se povremeno zabavljala, tek da vidi kako bi izgledala kao plavuša. Samo što je ovaj program delovao savršeno, jer se njeno lice do tančina uklapalo u frizuru i šminku, dok joj je tamo uvek nešto virilo i štrčalo.

– Ne razumem… Šta se ovo dešava? – vrtela je glavom Marija, još uvek tražeći logično objašnjenje za scenu u kojoj učestvuje.

– Vidim, upoznale ste se! ‒ reče nasmejana devojka u snežnobeloj haljini dok im je prilazila, grleći jednom rukom jednu, a drugom drugu Mariju. – Hajde da prošetamo malo zajedno, pogledajte ovaj divan dan!

Osvrnule su se obe i shvatile da od magle nema ni traga, a mesto na kome su se nalazile bilo je prepuno cveća i bujnog zelenila. Jedino što se moglo prepoznati bila je staza koja je prvobitno privukla Marikinu pažnju.

– A ko ste vi? Nadam se da ćemo dobiti neko objašnjenje – Marika podiže obrve upitno i pogleda devojku koja je izgledala kao najopuštenije biće na svetu i kao da svakoga dana prisustvuje susretu jedne osobe sa samom sobom.

– Polako samo – reče joj devojka i pogleda Mariku u oči.

Taj pogled kao da je otišao do samog dna srca, do onih predela koji ne bivaju osvetljeni niti mišlju, a kamoli pogledom. Čudna toplina je obuzela i njen u početku kritičko-znatiželjni stav u trenu se otopio – polako, svako objašnjenje dođe u svoje vreme, ako je potrebno.

Marika i Marija su se pogledale, i sada je nešto od onog pogleda koji je topio zaostalo u Marikinim očima, pretvarajući se u snop svetlosti pretočen na Mariju. Kao da su se tri žene odjednom našle u rezonanci, nesvesno usklađujući čak i korake.

– Mmmmmm, osećate li miris ljubičica? A đurđevka? Znam koliko volite taj miris, pa sam ugovorila jedno vanredno cvetanje, za srdačnu dobrodošlicu – nasmeja se zvonko devojka u beloj haljini, i tek tada Marije spaziše redove belih nežnih cvetića prileglih uz široke listove đurđevka.

– Od kada nisam osetila ovaj miris ‒ zastade Marika. Prošle su decenije…

– Da – nadoveže se Marija… ‒ U naninoj bašti, u staroj kući, uvek je jedan ugao bio namenjen đurđevku.

– A ja se uvučem u bašticu i krenem od cveta do cveta da mirišem, jer ne mogu da se odvojim – nastavi Marika. – I samo u jedno trenutku začujem sa vrata:

– Cvetiću moooj!!! – rekoše obe uglas otežući reč „moj“ na način kako je njihova nana izgovarala, na šta su se obe nasmejale.

– Ovo je kao da imaš sestru bliznakinju – reče Marija ne skidajući osmeh sa lica – samo bolje!

Čudan prizor su bile tri nasmejane žene. Marije su nehotice, prećutno, odlučile da prestanu sa analizom onoga što se dešava. Kao da su se bez reči složile da zajedno učestvuju u ovom snu, ako je san i da pomno prate njegov tok. Jer, čak i da je samo običan san u pitanju, toliko je neobičan da zaslužuje pažnju. Stazica kojom su hodale počela je da se širi i devojka u belom je krenula napred, a dve žene polako za njom. Približavale su se velikoj kući sa mnoštvom prozora i balkona. Na ulazu, devojka je zastala i veselo im pokazala rukom da uđu unutra:

– Dobrodošle!

Kako su zakoračile u široki hodnik, obe Marije su osetile dah poznatog i bliskog, a u isto vreme i potpuno stranog. Iza velikih staklenih površina nalazile su se prostorije prepune prizora koji su mogli da se svedu na jedan opis: rajski. Šetale su od jednog do drugog, raširenih očiju i otvorenih usta. Obe su imale potpuno isti osećaj: zašto im je sve ovo tako poznato, a istovremeno i nepoznato? A onda su stale kao ukopane, gotovo istovremeno. Iza jednog od prozora ugledale su nanu, nagnutu nad stolom sa razvučenim testom kako odvaja modlicama male, jednake krugove, za njene čuvene vanilice.

– Nano, nano! – povika Marija, ali njen glas se samo odbio o staklenu površinu.

– Nano! – viknu i Marika, ali opet je dozivanje ostalo bez reakcije.

Stajale su neko vreme pored stakla, potpuno prikovane slikom koju vide. Pažnju im je zatim privukao sledeći prizor, pa sledeći… Pred njima su se smenjivali svi dragi trenuci njihovog detinjstva i mladosti. I dok su ih jedno vreme obe prepoznavale, zajedno prilazeći svakom prozoru, polako su slike sa leve i desne strane počele da se razlikuju. Zastale su zbunjeno ne znajući gde da gledaju, dok u jednom trenutku Marika nije prepoznala Petera i decu. Brzo je krenula ka tom prozoru, dozivajući Mariju.

– Vidi… To su Peter i deca… – reče polažući obe ruke na staklo raširenih prstiju.

– Tvoj muž i deca? – bojažljivo upita Marija.

– Da, to je moja porodica – odgovori Marika, zaboravljajući na trenutak da je žena pored nje ona sama. – Moje najveće blago… – nastavi krećući rukama po staklu kao da ih miluje.

Marija se pripila uz providni zid ne bi li bolje videla. Da li je to i njena porodica? Ili ona nema ništa sa tim? Zatim je pogledala Mariku u čijim su se očima prelivale sve nijanse nežnosti.

– Tu živiš?

– Da, to je naša kuća – reče ona napola odsutno, ne ispuštajući iz vida ništa što se dešava sa druge strane stakla.

– Lepo je – primeti Marija spuštajući pogled u stranu i nastojeći da se ne vide dve male suze koje su se otele.

Sada je Marikin pogled pošao ka Marijinom licu osećajući da je i osoba pored nje podjednako njena, kao i ljudi iza stakla. Zagrlila je i zajedno su krenule dalje. Neke su prizore prepoznavale obe, neke svaka od njih ponaosob, a neki su im bili potpuno nepoznati. Pred očima su im se smenjivali dragi likovi u dragim situacijama. Nana, prijatelji, Danijel iz srećnih vremena… Međutim, kako su odmicale, tako se sve više čuo Marikin glas i sve je više bilo prizora koje je ona prepoznavala i objašnjavala ih Mariji, a tek bi se ponekad Marija ubacila objašnjavajući nešto poznato samo njoj. Devojka je ispred njih ćutke hodala, nenametljivo ih vodeći kroz nebrojene hodnike prostrane kuće.

– Ovde je predivno – izgovorila bi Marija svaki put kada bi se odvajala od jednog prizora i bližila drugom. – Prelepo.

Kada su se prilično nahodale, devojka ispred njih zastade:

– Treba da vidite još nešto. Naći ćemo se kasnije.

Pogledala ih je značajno, a onda pokazala pravac u kome da krenu.

Nastaviće se