Nastavile su jednim od hodnika koji je počeo da se sužava, a svetlost je lagano ustupala mesto tami. Sada su stakla bila osvetljena prigušenom svetlošću, ali su se slike iza njih ipak nazirale. U dve žene je počeo da se uvlači strah i spontano su se uhvatile za ruke. Odnekud je iskočila poznata spodoba koju je Marika odavno zaboravila, a sa kojom se Marija još uvek svakodnevno družila.

– Dobrodošle, dame – isceri se bol, pokazujući im rukom da krenu napred.

I opet poznati prizori, ali sada oni koji su budili potpuno drugačiju vrstu emocija. Kako su odmicale mračnim hodnicima, tako su se sve više pribijale jedna uz drugu pokušavajući na taj način da oteraju strah koji je bujao poput kiselog testa za štrudlu. Ponovo su neke od njih prepoznavale obe, vraćajući ih na trenutke usamljenosti i osećaj odbačenosti. Ali kako su odmicale, sve češće je Marija bila ta koja je pojašnjavala slike iza staklenog zida dok ih je Marika samo zbunjeno posmatrala. U momentu obe ponovo zastaju. Pred njima se nalazio Danijel, njegova porodica, u nepoznatoj kući, na nepoznatom mestu. Marika je gledala nekada drago lice i nastojala da prepozna koliko se izmenilo za sve ove godine, kad začu jecaje pored sebe. Marija, leđima naslonjena na staklo, samo je skliznula do poda i sela, spustivši glavu na kolena.

– Ja dalje ne mogu… Ne mogu… Ovo je previše!

– Ustani, molim te – čučnu Marika pored nje. – Danijel je davna prošlost, pusti to, nemoj se mučiti nečim što se desilo tako davno.

– Lako je tebi, ti imaš svoju porodicu, svog muža, svoju decu. A vidi šta ja imam! Pogledaj samo, pogledaj šta je iza tog stakla, tamo je ono što ja NEMAM!

Gotovo da joj se nisu videle zenice od suza, namerenih da ostanu tu gde jesu, muteći pogled.

– Marija – prevali jedva preko usta svoje sopstveno ime samoj, nekoj drugoj sebi – sve se ovo dešava sa nekim razlogom. Videćeš da ima smisla koliko god besmisleno trenutno da izgleda. Samo ustani, hajde da pođemo, mora da postoji neko objašnjenje.

Velike, tamne i tužne oči gledale su je kroz polutamu odajući nemoć da napravi i jedan jedini korak. Saosećanje je preplavilo Mariku dok se i sama spuštala uz stakleni zid. Prepoznala je u tim očima svoje nekadašnje boli, strahove i nemoći. Brada je započela samovoljni ples, a usta se iskrivila u grču koji bude onoliko jak, koliko se jako pokuša zaustaviti plač. Ali kad se plač jednom otme, postane provaljena brana. Dugo su ostale tako zagrljene uplićući jecaje jedan u drugi. A kada su razmaci između njih postali veći, a uzdasi olakšanja češći, Marija progovori:

– Reci mi… Kako izgleda biti sa nekim ko nije Danijel? Kako izgleda biti… neka druga ja?

– Znaš – poče Marika, prebirajući po glavi odakle da počne ‒ kad ti se život tako podeli na dva dela, sve iz prošlosti izgleda potpuno drugačije. I tek posle nekog vremena ti postane jasno zašto su se neke stvari desile tako kako su se desile i koja je njihova svrha. Jeste, raskid sa Danijelom je bio jako bolan i zaista je izgledalo kao da nikada više niko neće moći da dopre do mog srca na način na koji je to učinio on. Ali, dese se stvari koje preokrenu način na koji pojmiš stvarnost. Za mene je Peter bio potpuno otkriće. Navikla na Danijela, na naše razlike, na moju… našu… ‒ pogleda u Mariju – osobinu da mu se uvek u svemu prilagođavam, bilo mi je čudno da pored nekog mogu da budem savršeno svoja. Ogromno je olakšanje kada ne moraš sebe da prilagođavaš nekome, već svu tu energiju usmeriš u sasvim drugom pravcu, omogućavajući da ono što jesi i dalje raste i razvija se, dok to druga strana podržava i raduje se tvom napretku. Ovakav uzajamni odnos pruža šansu zajedništvu da raste. Ljubav koju imam za Petera ne može da se upoređuje sa onom ljubavi koju sam imala za Danijela. Ona prva je mladalačka, sva od sanjarenja, očekivanja, puna balona od sapunice kojima je suđeno da se rasprsnu i posle kojih uvek ostane razočaranje. Postalo mi je jasno koliko je dobro što se sve tako završilo, jer sada iz ove perspektive ne bih mogla da zamislim brak sa Danijelom. Mi nismo bili jedno za drugo, a ja to nisam želela da vidim. Sada, posle mnogo godina provedenih sa Peterom, sa našom decom, sa svim iskustvima koje sam u međuvremenu stekla… Sada sam zahvalna do neba što sam donela odluku da odem. I kad sam otišla, nisam se osvrtala ni za čim što sam ostavila iza sebe. Nisam se bavila pretpostavkom šta bi bilo da sam ostala…

– Postoji samo jedna stvar koja me je opterećivala… A to je prekid komunikacije sa Milom. Prebacivala sam sebi zašto sam to dozvolila, smatrala sam da sam ja ta koja treba više da se potrudi. Mili sam opraštala njenu nespremnost da se javi zbog života kojim je živela i svih problema sa kojima se nosila. Kako je… Kako je Mila sada?

– Ponovo smo često zajedno – sa nežnošću odgovori Marija – a jedno vreme smo gotovo prestale da se družimo. Nakon raskida sa Danijelom ja sam se zatvorila u svoj svet, a ona je bila zaokupljena što decom, što svojim nevoljama i nekako je spontano došlo do udaljavanja. A onda su deca odrasla, otišla dalje na školovanje, ona je ponovo ostala sama sa Markom, samo što se najzad okrenula sebi. Opet smo počele aktivno da se družimo. Sada se ne oseti tako velika razlika zbog toga što ona ima porodicu, a ja nemam. Dok su deca bila mala, videla sam koliko ima više zajedničkog sa svim onim drugaricama koje su isto tako imale porodicu i da se to zajedništvo ogledalo kroz njihovo roditeljstvo. Vreme je pokazalo da se tu i završavalo. Ne znam, uvek sam imala utisak da će se Mila na kraju ipak vratiti meni, a ja joj ta lutanja nisam zamerala. Ne mislim da bi trebalo da te brine to što ste vas dve prekinule komunikaciju. S obzirom na okolnosti, čini mi se da je to prirodna posledica koja se mogla očekivati.

– Marija, nešto moram da te pitam. Sada, kada posmatram kako izgleda tvoj život, a poznajem ga jer sam ga živela, samo što se ono što sam ja živela produžilo za još dvadeset godina, rekla bih da si potpuno pomirena sa sudbinom. Čini mi se da si pristala na tu vrstu života i kao da ne postoji ništa što možeš da uradiš, kao da ne postoji niko osim Danijela ko bi mogao da te usreći, kao da nema apsolutno ničega izvan tog sveta u koji si se dobrovoljno zatvorila.

– Nismo svi rođeni za velika dostignuća i visoke ciljeve – odgovori Marija, pomalo razočarana tonom kojim je Marika obojila pitanje, jer joj je ličilo na kritiku. – Dolazila sam ja do mesta na kome sam shvatala da nešto treba promeniti, ali nikada nisam nalazila dovoljno motiva za to. A možda ni snage, ne znam. Eto vidiš, tebi je pošlo za rukom da se iščupaš. Meni nije. Niti mi se ukazala prilika za to, niti imam ideju kako bi moj život mogao drugačije da izgleda. Ne znam da li drugi ljudi imaju više sreće ili više hrabrosti, možda su snalažljiviji, društveniji, pametniji. Ja sam uvek bila izvan tih kategorija, pa sam ostala tu gde jesam…

– To je to! To je to! To je ta osobina, koju, kad sam je jednom postala svesna, nisam mogla kod sebe da podnesem. To da su svi drugi bolji od mene. Koliko mi je samo trebalo vremena da se oslobodim tog mizernog osećaja! Uvek sam se sklanjala, puštala glasnije da pričaju svoju priču. Puštala ih da budu u pravu i onda kad nisu, samo zato što su glasniji i što svoju „istinu“ umeju da brane sa više argumenata nego što sam ja to znala. Svaka moja izjava izgledala je bedno i neuverljivo samo zato što sam bila tiha i što nisam umela da je predstavim drugačije. A drugi su svoje priče, ma kako besmislene bile, pakovali u sjajne papire sa mašnicama uveravajući slušaoce kako su unutra najuzvišenije istine, sa lakoćom ih uveravajući u to! Danas mi je potpuno jasno koliko je teško ako samo čekaš da se tvoja istina, koliko god bila moćna, ili vrednost, koliko god velika bila, otkrije sama. Moraš da je nametneš. Moraš da se služiš tehnikama, sredstvima i alatima da nešto što je samo po sebi vredno i dragoceno učiniš takvim i u očima drugih ljudi. Marketing. Iluzija o razmeni vrednosti isto tako upakovana u šareni, sjajni papir. Naučila sam to u ovom poslu kojim se bavimo, uverila se svojim očima kako funkcioniše. Srećom pa se u tom smislu Peter i ja razlikujemo i on mi je ukazao na to koliko je važno da se predstaviš na pravi način. Da predstaviš bilo šta, posao, sebe, ideju… Iako sam naslućivala da je tako, tek sam kroz posao otkrila gde sam to grešila u svom odnosu prema ljudima, kako nisam umela da se iskažem na ubedljiviji način. I sada kada gledam tebe, kad se setim samo kako si uzimala novac za kolače kao da ti ga neko poklanja, a ne kao da si ga zaradila, kad se setim kako si me samo posmatrala kao da ti činim najveću čast samo time što sam ti došla u kuću… sve me to tako boli, i setila sam se te stare sebe i… nije bilo lako ponovo se sresti sa sobom.

– Čekaj… A da li si ti uspela da promeniš taj deo sebe… taj deo mene?

– Dobro pitanje… Postala sam svesna onoga što jesam i onoga što mogu da budem. A postala sam svesna i toga da su osobine koje su mi uvek zadavale nevolje zapravo posledica percepcije sebe. I mnogo sam toga promenila, ali nikada nisam uspela da se pomirim sa time da treba da se namećeš da bi bio primećen, i da bi ono što imaš da daš, bilo prihvaćeno. Ali vidiš, namestilo se tako da to sa čime ne mogu da se pomirim i nije od velikog značaja. Jer, ja sada nemam potrebu niti da se nekom namećem, niti da dokazujem svoje vrednosti. Moja reč se sada čuje zato što sam zajedno sa mužem vlasnica restorana. Način na koji radimo svoj posao doneo nam je poštovanje ljudi oko nas, pa je pozicija sa koje sada nastupam potpuno drugačija i daje određenu prednost. Skladan život koji živimo i materijalne mogućnosti koje su sada daleko iznad onih od ranije postepeno donesu neku vrstu sigurnosti u način na koji nastupaš. Mnoge stvari koje su se nekad činile nedostižne sada su deo svakodnevice i podrazumevaju se. I onda ti kad me sretneš stekneš utisak da sam ja nešto više… A nisam. Još sam ista ona Marija, koja iskreno veruje da će prave vrednosti naći svoj put da se iskažu same, bez potrebe da budu silom nametane… Vidiš… Nekako, sa tim delom sebe sam još u konfliktu, a nisam znala za to do sada.

– Izgleda da sam ti bila dobar podsetnik – nasmeši se Marija setno, a onda nevoljno ustade, vukući noge jednu za drugom. Nastavile su mračnim hodnicima, ali sada su obe prestale da gledaju na stranu, u prizore iza stakla. Samo su išle napred, iz hodnika u hodnik, nadajući se da će naći izlaz. Neki od njih su bili toliko mračni, da je Marika posegnula za mobilnim telefonom kako bi osvetlila put kojim idu. A onda je pod rukom osetila mali, hladni kamenčić. Izvukla ga je iz torbe i uperila u njega snop svetlosti.

– Marija, vidi!

Marija je zastala gledajući u oblutak, odajući nejasnim osmehom da ga prepoznaje.

– Hajde, seti se! Reci šta te raduje, na čemu si zahvalna?

Marija je uzela kamenčić i polako ga prevrtala po ruci, milujući tamnu šaru.

– Pa nema baš mnogo toga što me raduje – reče suvo posle kraće pauze.

– Jesi li sigurna? Razmisli dobro. Pusti sad to što nemaš. Seti se onog što IMAŠ.

– Pa… imam… krov nad glavom.

– Odlično za početak. Šta još?

– Imam nekoliko divnih prijatelja.

– Eto vidiš!

– Imam posao, kakav-takav.

– Ali od njega uspevaš da živiš i ne zavisiš ni od koga.

– Pa jeste. Imam i posao sa kolačima – reče sada sa tračkom vedrine.

– Imamo još nešto Marija. Imamo našu nanu. Iako nje više nema, mi je još uvek imamo. Imamo sve ono što nam je ostavila, sve što nam je ispričala, sve što nam je dala.

– U pravu si – setno reče Marija, sada već sasvim pribrana. ‒ Sreća, pa smo imale nanu. Ne mogu ni da zamislim kako bi život izgledao da nije bilo nje.

– Znaš, kada je u našim očima veće ono što nemamo od onog što imamo, koliko god da je veliko to što imamo, ipak je nedovoljno. Ali kad je ono što imamo veće od onog što nemamo, koliko god da je malo to što imamo, ogromno je.

Nastaviće se