– Sunce moje, ispričaću ti jednu priču – govorila bi baka Katica brižno, dok je sedala i ispravljala nabore na crnoj kecelji prošaranoj belim cvetićima.
– Jednom davno nekakav mladić je šetao šumom koja se protezala iza njegovog imanja, pa se izgubio i naleteo na vrlo neobičan prizor. Video je starca kako sedi pored rečice koja je lagano tekla i velikim sitom zahvata vodu. Onda bi pažljivo pregledao sadržaj sita, izbacivao nečistoće, a divne kamenčiće koji su ostali u situ vraćao bi u reku, pa nastavljao ispočetka. Mladiću se prizor učinio čudnim, pa ga upita šta radi. Starac je pokazao na rečicu i rekao mu kako svaki dan dolazi da je čisti.
– Ali zašto to radite? ‒ upita mladić, a starac ga pogleda iskosa i odgovori da je to posao koji obavlja već godinama i da od njega živi.
Videvši zbunjeno lice stranca, starac ga pozva da pođe za njim. Tek što su zamakli utabanom stazom, naiđoše na trošnu staru kuću koja je očigledno bila starčev dom. Mladić je mislio da će biti pozvan da uđe unutra, ali je domaćin nastavio da hoda stazicom napravljenom od istih onih kamenčića koje je video u situ. Obišao je kuću iza koje se ukazala velika trščana ograda sa malim vratima kroz koja su zatim prošli. Stranac je bio potpuno zatečen prizorom koji ih je tamo zatekao. Biljke predivnih boja i oblika prostirale su se celom površinom ograđene bašte, a na sredini su se nalazili ogromni sto i klupa za sedenje obloženi istim onim raznobojnim kamenčićima. U jednom delu bašte, od upletenih grana, između dva drveta visila je postelja. Vrtom se širio blag i prijatan miris cveća a grane drveća su se povijale od težine šarenih plodova.
– Sedi – ponudi starac stranca koji je u čudu posmatrao sve oko sebe.
Sada ga prvi put pogleda u oči i reče:
– Vidiš, sinko, davnih godina ta pitoma rečica bila je velika, mutna i prljava reka. Često bi se dešavalo da naiđe bujica koja je pretila da poplavi moj dom, i odnese i mene i sve što imam. A onda sam jednom, isto kao ti sada, sreo čoveka koji mi je rekao da bujicu mogu ukrotiti, ali da svaki dan treba da dolazim i da sitom zahvatam vodu, i vadim i odvajam prljavštinu koju reka donosi. Nisam mu verovao jer mi je to što priča delovalo suludo. Vode je tako mnogo, a sito je tako malo. Ali kad je bujica naišla jednom, pa posle toga još jednom, a ja jedva izvukao živu glavu, shvatio sam da nemam šta da izgubim. Rešio sam da probam. Počeo sam da dolazim svako jutro na ovo mesto. U početku ono što sam vadio sitom bilo je mutno i prljavo i sa teškoćom sam uspevao da pronađem lep kamenčić koji bih sačuvao i odneo kući. Ostalo sam izbacivao van reke, da više ne teče njome. I svaki dan kada sam se vraćao, zaticao sam istu prljavu vodu, i svaki dan bih iz nje izvadio ono što je lepo, a bacao svu prljavštinu nadajući se da će sutra kada dođem voda biti čistija. Onda sam sve te lepe kamenčiće nosio kući i slagao ih na jedno mesto.
– Kad je prošlo nekoliko meseci i kada sam video da nečistoća i dalje dolazi, poželeo sam da odustanem. I bih, ali me je iznenadila biljka koja je nikla na onom mestu gde sam slagao moje kamenčiće. Bila je toliko lepa da sam odlučio da je zalivam vodom koju donesem sa reke i negujem je. Malo po malo, počele su da niču i druge biljke, i tek onda sam shvatio da su mnogi od ovih kamenčića zapravo semenke koje je voda donela i kojima je bilo potrebno pravo okruženje da bi nikle. Primećivao sam i da voda više nije tako prljava. Kamenčiće sam počeo da slažem u pravilne oblike, počevši od stazice koja vodi do ovog mesta. Ako bi oko stazice nikla nova biljka, ja bih je premestio u vrt. Zatim sam napravio ovu klupu, pa bih sedeo na njoj i posmatrao kako se lepota širi oko mene. Poželeo sam da napravim i sto za obedovanje. U međuvremenu su sazreli plodovi. Probao sam ih i shvatio da su vrlo ukusni. Pošto neke od ovih biljaka imaju čvrste i jake grane, upleo sam ih i od njih napravio krevet. Divno je noću sa ovog mesta posmatrati zvezde. Kako je vreme prolazilo, bilo je sve više sakupljenih kamenčića, a vrt je bivao sve veći, i u njemu sada imam sve što mi je potrebno. A više od svega imam mir i radost i ništa mi drugo na ovom svetu van toga nije važno. Zato sam rekao da od toga živim. Kamenčiće više ne donosim, vraćam ih u reku. Ona je sada tiha, pitoma i mirna. Volim da nakon završenog posla sedim na obali i posmatram njen tok.
– Dobro ‒ reče mladić ‒ ali zašto još uvek zahvatate vodu sitom kada ste očistili reku?
– Dete moje, kada sam počeo da je čistim, to je bio mukotrpan i težak posao. Više nije, ali ako prestanem da je čistim, voda će se opet zamutiti, a ja tom vodom zalivam svoj vrt koji će ostati onako lep samo ako je voda čista.
Stranac je pojeo neobičnu voćku osvežavajućeg ukusa i osetio se bodro i čilo. U čuđenju je gledao starca na čijem licu se ogledao savršen mir. Zahvalio se i upitao kako može da se vrati na put kojim je išao pre nego što je zalutao.
– Pođi pravo do onog velikog hrasta ‒ reče starac. ‒ Ako želiš da nastaviš istim putem kojim si došao, skreni levo. A ako želiš da više nikada ne zalutaš, skreni desno. Naići ćeš na ogromnu, neraskrčenu šumu. Tamo te čeka ono što je mene sačekalo ovde. Nemoj da se plašiš. Samo prioni na posao, jer bujica sa kojom sam se ja nosio i sa kojom ti treba da se suočiš, a to ni ne znaš, jesu misli. Misli koje nas bacaju, udaraju, dave. I premda se ponekad osećamo potpuno nemoćno naspram njih, ako svaki dan, svakog meseca i svake godine čistimo nečistoće koje dolaze, mutna bujica će se preobraziti u pitomu reku čiji tok i okruženje donose radost i mir.
Stranac nastavi putem čudeći se neobičnom susretu. Kada je došao do mesta na kome je trebalo da skrene, okrete sa ka starcu koji je još uvek stajao na istom mestu prateći ga pogledom. Ne znajući šta da čini, sede na travu zaronivši glavu u ruke. Malo potom začu se huk i odjednom se velika količina vode sruči ka njemu. Ponese ga kroz gusto izrasla stabla. Nakon što se mukom izborio i oteo brzoj vodi i dovoljno izmakao da ga više ne može povući, pored nogu spazi veliko sito. Shvatio je kakav ga posao čeka, ali mu je okrepljujući ukus voća koje je probao još uvek bio u ustima. Uzeo je sito i provukao ga kroz mutnu, prljavu vodu, pa pažljivo odvojio par lepih, svetlucavih kamenčića koji su se našli u gomili mulja.
Izgovarajući poslednju rečenicu, baka Katica je obično vrtela izlizanu burmu na ruci. Onda bi poljubila Mariju u čelo, kao da time želi da utisne jedan svetlucavi kamenčić u njen um, jednu lepu misao koja će oterati sve one ružne.
– Nano, a zašto je on morao tako mnogo da čisti? – sa interesovanjem se čudila devojčica kada je priču čula prvi put.
– Zlato moje, naiđu nam misli koje budu teške, pa nas pritisnu, a mi ne znamo kako sa njima da izađemo na kraj. Prirodno je da takve misli dođu. Ali ih ne treba pustiti da tu dugo ostanu, da ne zamute reku. Zato treba da tražimo lepe, svetlucave kamenčiće; da pronađemo lepe misli, da se podsetimo šta nas raduje, šta volimo, na čemu smo zahvalni. Ajde, reci ti meni šta je to što tebe raduje, šta je tvoj sjajni kamenčić?
– Volim kad pravimo zajedno čokoladnu tortu i kad me pustiš da mažem čokoladu preko torte – reče devojčica veselo pokazujući kako ona to maže čokoladu.
– A šta misliš da sada napravimo jednu? – upita baka a devojčica veselo poskoči i krenu prema kuhinji tačno znajući šta će im od posuđa trebati.
Ova je priča zahtevala vreme i posebne okolnosti da bi se saslušala, i bila je suviše ozbiljna za desetogodišnju devojčicu. Zato je baka Katica pronašla jednostavniji način da je ispriča. To je najčešće činila u trenucima kada bi se dve borice urezale u dnu Marijinog čela, a tuga obgrlila malena pleća. Svaki put kada bi naišla na lep kamenčić, ona ga je uzimala sa sobom i odložila u lepu, metalnu kutijicu. A kada bi videla tužno unukino lice, samo bi izvadila jedan od njih i pokazala joj. Marijine oči bi tada zasijale i tačno je znala šta joj je zadatak: da kaže šta je raduje. Često ne bi rekla ništa, samo bi prišla staroj ženi i jako je zagrlila i poljubila. Baka bi onda okrenula glavu u stranu, trudeći se svim silama da sakrije suze koje su bile pola od radosti, a pola od tuge.
Nastaviće se
Prethodni nastavci
