Časovnik je brojao sate a kalendar dane. To je bio jedini dokaz da vreme prolazi. Sve ostalo je stalo, skupilo se u jednu tačku koja je odjednom toliko narasla da je prerasla svemir. Ta tačka bila je bol koja se sakupljala kao kišnica u staroj kanti, a onda prelivala na sve strane. Sa njom je ustajala, njome se hranila, u nju oblačila, od nje tkala dan. Svakog jutra iznova bi je cepkala na komade, a onda ponovo komad po komad sastavljala u mozaik. Uvek bi komadi bili drugačiji, ali sklopljena slika bi iznova bivala ista.

Ljudi bliski, ljudi daleki, posao, događaji i sve ono što bi trebalo da je stvarnost, bili su tek skup pokretnih slika na bioskopskom platnu, deo filma u koji je bezizražajno zurila ne prateći radnju. Tek jedan majušni deo, negde duboko, jedini živ, usudio bi se povremeno da se otrgne i upita: koliko još može ovako ‒ tri meseca, šest meseci, godinu?

U jednom danu život joj se sasvim promenio. Srušile su se sve nade i želje. Prebacivala je sebi zašto mu nije rekla šta zapravo želi. Zašto mu nije stavila do znanja koliko bi volela da se venčaju, da dobiju decu? Možda je on mislio da je njeno ćutanje znak da ona to ne želi; pa svaki put se složila kad je on rekao kako su još mladi i da ima vremena; otkud je mogao znati razloge zbog kojih je prećutkivala svoju želju? Tokom svih tih godina sa Danijelom slika kućice na periferiji sa dvoje dece bila je živa kao one prve večeri kada ga je upoznala. Sada, nakon svega, treba da se suoči sa time da taj san više nema smisla. I zaista, kako se čovek rastaje sa jednim takvim snom? Kako se to radi?

I pored očigledne brige prijatelja odbijala je sve pozive da bar na tren izađe iz oklopa sazdanog od pitanja bez odgovora. Nije htela da se pojavljuje u javnosti, jer šta ako naleti na njega? Nije htela da bude među ljudima, jer nije podnosila njihove poglede sažaljenja. Sama je sebi bila dovoljna. Sama je sebi bila previše, ponekad do neizdržljivosti.

Narednih nekoliko meseci ništa nije čula o Danijelu, uglavnom zbog toga što su njeni prijatelji izbegavali tu temu ne želeći da je povrede. Znala je samo da je sa tom devojkom, sa „leptirićem“. Istom onom koju je davnih godina zapazila kako leti od društva do društva. Nije je mrzela, niti je bila ljubomorna. Samo je bolelo, ali toliko jako da niti mržnja, niti ljubomora, i da su postojale, ne bi mogle da nadvladaju tu bol. A onda je jednog dana, radeći za kasom u prodavnici, čula dve žene iz reda kako razgovaraju.

– Bilo je divno, veselo, ostali smo do pet ujutru – pričala je žena u žutom džemperu omanjoj gospođi sa naočarima. – Oboje su bili lepi, veseli, zamisli kad su se popeli na sto i podigli sve svatove na noge – nastavljala je žena očigledno pod utiskom.

– Lepo, lepo – klimala je gospođa glavom žmirkajući iza naočara – čestitam tetka na zetu! A kako se zove?

– Danijel. Stvarno je dobar dečko. Nisu dugo zajedno, ali odmah se vidi da su kao stvoreni jedno za drugo. Kristina je dobro izabrala – zaključi ona važno kao da je sve tajne provodadžijskog zanata imala u malom prstu.

Danijel i Kristina. Svadba. Ruke su počele nekontrolisano da joj drhte. Vratila je kusur čoveku koji je plaćao svoj račun, a onda zamolila koleginicu da je zameni, jer je navodno morala do toaleta. Pobegla je što je brže mogla, zaključala vrata i pustila napolje novu bujicu starog bola. Samo šest meseci! Samo šest meseci su zajedno i već su se venčali!

Sada je bilo potpuno jasno da više nema povratka. Do tada je možda postojao tračak nade da će se on vratiti, da će se predomisliti, da će shvatiti vrednost zajedničkih godina i prijateljstva koje su tokom veze izgradili, da će shvatiti da ni sa kim neće moći da bude tako blizak, da ga niko tako dobro ne razume kao ona, da je ona njegov dom i njegova budućnost. Luda nada je postojala i to je shvatila tek sada, kada opravdanja za njeno postojanje više nema nimalo. Izvadila je maramice iz tašne i obrisala suze. Ogledalo je surovo pokazivalo naduvene, crvene oči kako sakrivaju ostatke šminke. Pokušala je da se dovede u red znajući da će takvim izgledom privući pažnju ljudi koji dolaze u prodavnicu. Otišla je u malu, priručnu kuhinju gde je sa koleginicama obično pila kafu i sačekala još par minuta da jecaji u grudima utihnu. Vratila se zatim na svoje radno mesto spremna da pažnju pokloni bilo čemu osim onome što je pažnju bez prestanka tražilo ‒ boli.

Kada se vratila kući, odmah je posegnula za telefonom i nazvala Milu. Čula je dečiju galamu sa druge strane i Milin nervozni glas koji ih je utišavao.

– Zašto mi nisi rekla da se Danijel ženi?

Sa druge strane žice nastao je tajac i Marija je znala da odgovor neće brzo doći.

– A kako da ti kažem? ‒ reče Mila kada se malo pribrala. – Znaš dobro da smo svi prestali da ga spominjemo pred tobom i znaš da je tako najbolje. Pusti, to je prošlo, treba da kreneš napred i da ga zaboraviš.

– Znam Mila, ali nije trebalo da saznam na ovaj način, od kupaca u prodavnici. Potpuno sam se izgubila, nisam mogla da dođem sebi od iznenađenja. Zamisli, tolike godine smo proveli zajedno, nikada se brak nije spomenuo, a sa njom je samo šest meseci i već su u braku.

Zaustavila se u momentu, osećajući kako gubi kontrolu nad glasom.

– Je l’ trudna možda? – prošaputa strepeći od odgovora.

– Ne znam – reče Mila iskreno saosećajući sa prijateljicom. – Samo sam čula da su im njeni roditelji kupili stan i da će se useliti odmah posle svadbe. Ne vredi, Marija, pričati uopšte o tome. Hoćeš da svratim do tebe večeras?

– Nemoj, hvala ti. Hoću da budem sama. Ovo sada treba svariti – završi Marija rečenicu gotovo bez glasa.

Mila je sa uzdahom završila razgovor osećajući krivicu. Bilo joj je jasno da će se kajati šta god da uradi. Dugo se premišljala hoće li reći Mariji kada je čula da se Danijel ženi. Posle raskida su ga spomenule svega par puta, a onda je postao zabranjena tema i to je bio prećutni sporazum koga su se pridržavale. Započeti priču o Danijelovoj ženidbi je bilo veoma rizično, jer uopšte nije imala predstavu kakvu će reakciju izazvati kod Marije. Stoga je nakon dužeg vaganja ipak odlučila da prećuti. Bolje ne rizikovati. Na tu odluku potaklo je jedno davno iskustvo još iz osnovne škole.

Mila i Marija su bile dobre drugarice od prvog razreda. U tim ranim školskim danima nisu se mnogo družile, ali je među njima vladalo lepo razumevanje. Kasnije, u višim razredima, postale su bliže, ali nikada se nije moglo reći da su bile najbolje drugarice. Marija je imala čudnu prirodu, bila je drugačija, svoja i često nije bila shvaćena od svojih vršnjaka. Pritom je bila odličan đak koga su nastavnici voleli, pa je to unelo i notu ljubomore kod dece. Mila je imala osobinu da prihvati ljude onakve kakvi jesu i njoj Marijina priroda nikada nije smetala. Videla je dobre osobine u njoj, a uvek je imala u vidu da nema roditelje i da je sigurno to razlog koji utiče na njeno ponašanje. Zato se trudila da bude na njenoj strani, čak i onda kada je znala da Marija nije u pravu.

U šestom razredu iz nekog potpuno misterioznog razloga jedna od devojčica nagovorila je sve ostale da ne razgovaraju sa Marijom. Ovaj postupak je bio čudan, ali je još čudnije bilo to što su se tom njenom apelu odazvale sve devojčice osim Mile. Marija je primećivala da se nešto čudno dešava, ali joj nije bilo jasno o čemu se radi. Kada bi se obratila nekoj od devojčica, ova bi je samo pogledala, a zatim izbegla dalju komunikaciju. Potpuno zatečena, ispričala je Mili šta se dešava, a Mila, iskrena kakva jeste, otkrila joj je razlog. Danima posle toga Marija je bila tužna i slomljena. Kada se kasnije sećala ovog događaja, Mila je bila uverena da je on kod njene drugarice ostavio dubok ožiljak koji je učinio da se još više distancira od ljudi. Duboko je zažalila što joj je rekla istinu jer deca kao deca ne bi dugo izdržala u toj svojoj ludoj ideji i sigurno bi za nekoliko dana već sve bilo kao i pre. Ovako, šteta je napravljena, Marija je povređena, a ona se osećala loše što je postupila tako kako je postupila. Kasnije, kada su bivale u situacijama u kojima je postojala dilema da li treba nešto reći ili ne, Mila je vrlo pažljivo odmeravala kako će postupiti i to su bile situacije u kojima sebi nije dopuštala inače joj svojstvenu brzopletost. Koliko god da te situacije nisu imale veze jedna sa drugom, i koliko god puta da je bilo razloga da se istina kaže, Mila bi ustuknula ne želeći da povredi drugaricu.