Ponekad
Ako se drzneš
Da poželiš pobedu
U trci koju niko osim tebe ne trči
Moraš da budeš
Duboko uveren da si sposoban za to

Nedohvatni su oblaci na nebu
Prekratke su ruke
Skok ne podržava želju
Dovoljno snažno
A ti ideš
Ne odustaješ
Kao bezumnik kroz maglu
Svojih magnovenja

I veruješ
Da postoji trag koji pratiš
Obnevideo željom
Koja čeka da je prepoznaš
U svom konačnom obliku

I slutiš
Da postoji korak do beskraja
Nemoguć za sve
Osim za one
Koji ni početak ne prepoznaju
Kao smislenu stvarnost
Kojima je potraga za smislom
Tek još jedna besmislica

I osećaš
Da postoji ona jedna
Konačna stopa
Koja te diže
Na podijum probuđene želje
Budeći volju u tebi
Da ostaneš snažan na vetrometini

I ne sumnjaš
Da postoji put koji te vodi
Do moći kojoj se rugaš
Koji te suočava
Sa strahom koji si
Upravo porazio
Trčeći bez daha
Trčeći svoju trku
Kroz beskrajne predele mašte
Samo da bi usput
Izgovorio molitvu
Dovoljno čujno tvrdim ušima
Da bi zaronio ruke
U nedohvat svoga sna
I osetio kako je moćno
Pobediti samoga sebe

Maratonac
Milan Studen

***

Neka prijateljstva su kao rimski drumovi – vreme im ne može ništa, iako kada su stvarani nije bilo svesti o tome koliko će da traju.

Sećam se vrlo jasno tog dečaka u osnovnoj školi koji je ispred mene koračao sasvim drugačije od ostalih dečaka, sa zelenom, platnenom vojničkom torbom nehajno prebačenom preko ramena. Sviđao mi se jer je bio nekako prirodan, spontan i neobično mi poznat odenkud, što nisam umela da objasnim. Išli smo u isti razred i oboje voleli srpski jezik. Bili smo u onih nekoliko đaka koje je naš nastavnik, tada srpskohrvatskog, redovno prozivao kada bi se javljali. Ja sam iz nekog samo njemu znanog razloga bila Anđelija, Milan Milanče, ali skraćeno Če, a rame uz rame sa nama javljala se i Dragana koja je bila Draganče, pa pošto je i tu ono Če na kraju, zbog ženskog roda ona dobi nadimak Čea.

U srednjoj mi je postao najbolji drug. Često bi pre škole svratio do mene, a onda zajedno na časove, u odvojene razrede.

Srećni dani, bezbrižni.

Sećam se momenta kada sam mu rekla u koga sam se zaljubila. Stajali smo blizu odžačke Robne kuće gde su uvek bili svi, i premda je u to vreme naziv korzo bio uveliko prevaziđen, ta je štrafta imala upravo tu namenu.

– Beli! Moj komšija, živi dve kuće od mene

I puno se od tada izdešavalo. Ja sam se udala za Belog, on se oženio jednom vrlo lepom devojkom i malo po malo, život nas je razvejao na različite strane.

Sve dok jednog dana, posle mnogo, ali baš mnogo godina, nisam dobila poruku na fejsbuku.

– Hej devojko
– Hej! Pa otkud ti?
– Otud. Od kuće. Nisam lutalica kao ti.
– Pa kakvo lepo iznenađenje.
– Zato sam i čekao toliko dugo. Da bi bilo iznenađenje.

Uskoro smo se videli i bio je to onaj osećaj kada vidiš nekog posle mnogo vremena, a imaš utisak da ste se rastali juče. Ona velika ljubav koju sam uvek osećala prema njemu, svom najboljem drugu ikad, samo je nastavila da postoji. I nema veze sa time da li smo se videli ili ne, ili koliko se često vidimo.

A on piše poeziju. Ja u neverici.

***

Da li znaš
Da je čovek od muzike satkan
Sve ostalo je privid
Tek puka refleksija
Odavno ispričane priče

Arija koju slažemo
Veština komponovanja
Veština je življenja

Samo je jedna melodija tvoja

Ne mora biti dopadljiva
Pitka i pevljiva svakolikom puku

Ona je jedinstvena
I čini te neponovljivim

Ona je
I melanholična
I strasna
I vesela
I tužna
I peva se na rođenju
Baš kao i u samrtnome času

Sve ostale su neuspeli pokušaji

Ako prepoznaš nju
Ako joj osetiš melodiku i ritam
Korak će ti biti lak
Glas će ti biti mio
Toplina će izvirati iz tebe
Predajući te svetu koji te okružuje
Kao zavetnu poruku
Svima koji umeju da čuju

I znaj
Mnogi ce možda biti opčinjeni zvukom
Ali će samo
Tek neko
Umeti da je otpeva
Kao da peva svoju

Taj neko je deo tebe

Ne puštaj ga

Ne dozvoli da te
Obmane lakomi san

Ništa drugo nije stvarno
Sve je iluzija

Da li znaš
Da je čovek satkan od muzike

Pesma u nama

***

Nisam ljubitelj poezije. Više mi leži proza. Ali dok sam čitala Mičetove stihove ostala sam potpuno zatečena načinom na koji u samo nekoliko reči, sa takvom jasnoćom, ispriča čitava poglavlja u kojima se lako prepoznaš.

***

Besmislen je i sam pokušaj da kažem
Šta sve u životu želim
Teško mi je o tome
Sabrati misli
Sretniji bih bio da mogu
Reći sta me srećnim čini
A u tome me sasvim
Izdaju reči

Kojim smislom
Opravdati sebe
Kao sastavni deo
Linije bez kraja
Ili lažnim prividom moći
Upravljanja željama svojim
Zaboraviti na potrebu
Samodokazivanja

Početak je svakako
Jednak kraju
Ili kraj početku
I jedan i drugi su
Izmišljotina onih
Koji bi stalno iznova da krenu
Sve između je
Tumaranje u mraku
Sa bezimenom nadom
Koja kopni
Sve dok sasvim ne izbledi u očima

Nije li glupo pitati se
Šta mi je činiti
Kad ne umem da shvatim
Ni zašto sam ovde

Svejedno je sa koje ćeš poći strane
Na isto se mesto uvek vraćaš
Samo što svakim novim povratkom
Sve manje sebe ti preostaje
Za neke dalje pokušaje

Zato pusti da budeš voljen
Tako što ćeš nesebično voleti
I vreme i prostor
Spojiće se u jedno
U tvoju suštinu

Sudbina

***

Odmah sam počela da mu pričam kako treba da objavi knjigu. U njemu je ta želja već strpljivo čekala da bude prepoznata, uz nameru da knjigu posveti svojoj majci. I tako uplovismo zajedno u ovu avanturu, ne znajući šta nas očekuje. Ja kao nešto i znam oko objavljivanja, pa sam jedan deo angažovanja preuzela na sebe. Zapravo, znala sam ko zna, što je bilo sasvim dovoljno.

Potrajalo je duže nego što smo mislili. Dok se izglancao tekst, uradila lektura i korektura, dogovori oko izdavanja, dok sam ja nalazila vremena između moja dva posla od kojih nisam ništa stizala, ali na kraju ipak završismo.

Rodila se jedna knjiga.

Dobra knjiiga.

– Subjektivna si – kaže mi Milan rečima sina kojima se prekoreva majka uverena da je baš njeno dete najlepše i najpametnije.

Nisam. Svako ko je kasnije čitao te stihove složio se da su posebni.

***

“Itaka ti je dala divno putovanje.
Da nema nje, ne bi ni pošao na put.
Ali nema ništa više da ti da.”
Konstantin Kavafi

Kada jednom
Na dalekom kraju sveta
Kraju svega
Okružen lepotom
Koju sam uspeo sakupiti
Na vraški teškom putu izazova
Pogledom sagledam
Hladnu prazninu pred sobom
U kojoj se ni jedna šansa
Više ne nudi
Dok mi noge stoje
Čvrsto zaomčene
Propuštenim prilikama
Davno izgubljenog vremena
Samo toplina ruke koju ću
U svojoj ruci grčevito stezati
Daće smisao svemu
I pobediti prazninu
Koja želi da se nametne
Kao konačna slika
Bože ako mi u tom trenutku
Ruka ostane hladna
I pusta
I čeznjom ispunjena
Pretvori me u kamen
Po kome ce ptice srati
I more ispirati ljagu
Drugo nisam zaslužio

Patagonija

***

Ovde su se Itaka i Patagonija srele, kao i nas dvoje posle mnogo godina.

U nekom trenutku prošlog leta našli smo se u Odžacima, sa namerom da izađemo. Pre izlaska svratili smo kod njega i neka neobična nežnost me je obuzela kada sam videla Mičetovu majku, teta Zdravku, još uvek lepu kakvu je pamtim, uprkos godinama koje su prošle. Ta kuća, dvorište, komšiluk jednog celog prethodnog života, učinili su da se vratim tri života ranije.

– Hoćete u tvoju sobu? – Upitala je Milana njegova majka, kao da smo još uvek oni srednjoškolci koji presnimavaju muziku sa ploče na kasetu, bez kabla. Malo sam se i osećala kao da jesmo. Sa čitavim životima iza sebe, ponovo sami, svako zaigran sa svojim rečima, da se samoća tka.

Nešto kasnije krenuli smo niz ulicu kojom je gospodario potpuni mrak. Hodali smo zajedno, neujednačenog koraka. On poznaje svaki nagib na trotoaru, ja zbunjena ulicom u koju godinama nisam ušla. I onda zapnem. Spotaknem se. Padnem. Usred tog mraka. Baš ispred kuće u kojoj sam jednom živela.

Samo me je uhvatio ispod ruke, onako kako to prijatelji rade. Da ti kažu da su tu, onda kada treba. Da ti pomognu da ustaneš.

Knjiga ima raznih. Mnoge od njih nikada se neće naći u izlozima knjižara. To su one koje su umesto štamparskom bojom otisnute proživljenim iskustvom.

Pa ipak, neke su dobile svoj krajnji oblik. Imaju korice, a između sadržaj u kome nalaziš sebe onakvog kakvog te je neko drugi opisao, rečima koje sam za sebe nisi pronašao. Zato je Bog dao pesnike, da to urade umesto tebe. A ti da kroz njih vidiš da u tome što živiš nisi sam.

I tako je Milanova knjiga je dobila svoj život, ali još uvek nije počela da živi.

– Kada ćemo se videti?
– Kada prestaneš da radiš duplo

I stvarno, to je trebalo da bude samo neko kratko vreme, to duplo. Ali je potrajalo i usporilo planove. Namera mi je bila da Milanove stihove objavljujem na svom fejsbuk profilu i da ih poguram da se zavrte, da počnu da žive svoj život. Znam da on to sigurno neće uraditi. A ti stihovi su toliko lepi, da bi bilo nepravedno lišiti ljude njihovog postojanja.

Zbog toga sam napisala ovaj post. Da ih gurnem, da prohodaju. I potpuno sam sigurna da će udahnuti vazduh punim plućima, onako kao beba koja se rodi.

***

Učinila si da budem svoj
Makar i da nisam na svom
Samo si ti to mogla

Ti koja si našla svoj mir
Koja u svakom koraku
Nosiš svoj dom

Koja znaš
Da mesto zadržati ne može
Onoga ko se
Sa nespokojem pobratimio
Koja znaš
Da ljubav ne poznaje večnost
I da nakon što
Amor omnia vincit
Na kraju pobedi i sama sebe
Premda u trenutku
Kada to ionako prestaje biti bitno

Koja znaš
Da su samo iluzije večne
U svom lutanju
Od jednog do drugog domaćina
Zadržavajući se taman onoliko
Koliko je postojana želja
Koju zaposednu
Ti što u ruci nosiš zvono
Kojim zle duhove rasteruješ

Iz noći punog meseca
U stvarnost samo njima znanu
Daleko od staze
Kojom hode uklete
Al čestite duše sanjara

Samo ti znaš ko sam
I da je kraj moga puta
Tamo gde me strpljivo čeka
Osmeh koji osvaja
Sve čega se dotakne
Sve što bih hteo
Da prisvojim za sebe

Majka

***

Neka su prijateljstva kao rimski drumovi. Vide mnoga spoticanja, ali i podizanja. I uprkos svemu, traju. Mnogi će proći tim drumovima, ali tragove ostavljaju samo retki. Ti retki će se odenuti rečima, a po odeći se prepoznati. I nastaviti da traju.

– Kako ti se čini? – Poslah mu post pre objavljivanja.
– Ovo je već tvoje delo.