Šta ćeš za Novu godinu? Pita me moja Sneža.

– Čekaću je sa Manolisom i Kristinom, novom koleginicom.

– Čekaj, ti ćeš nju prvi put videti kad bude došla kod tebe za Novu godinu?

– Pa da, ali Manolis mi je pričao o njoj više puta i znam ako je njegova dobra drugarica da je ok.

Manolis je moj dobar drugar koji radi u ekipi kao doktor kineske medicine, a Kristinu, koja je njegova koleginica i drugarica, poznaje odavno.

I tako dođe lepa, mlada žena smeđe, kuštrave kose i sama u čudu gde se nađe tod poslednjeg decembarskog dana. Od te večeri, naše druženje je samo poteklo. Toliko spontano i prirodno, kako se desi samo kad se duše nađu. Za vrlo kratko vreme postala je moja najbolja drugarica i na poslu i van posla.

A to mi je najviše nedostajalo tamo. Jer iako prepričavam mojima kući razne doživljaje iz dana u dan, ipak je drugačije kada imaš nekog ko poznaje ljude o kojima govoriš i ko ima istu vrstu izazova i situacija.

U jednom razgovoru sa Manolisom konstatovala sam sledeće: da bi došao na jedno ovako udaljeno i izolovano mesto da živiš i radiš, treba da budeš ili avanturista ili očajan, ili oba po malo. Jer pre nego što dođeš nemaš blage veze šta te tamo čeka, za šta treba da imaš avanturističku crtu. Jer nije to Zapadna Evropa, Dubai ili Amerika, pa nađeš brojne online grupe na kojima ljudi pišu o svojim iskustvima i na kojima se pre odluke da dođeš dobro obavestiš. Ne, ta vrsta informacija ti nije dostupna.

Sa druge strane, ne želiš da ostaneš tu gde jesi, jer te nešto užasno žulja, kao mene moja dva posla, što mi je bilo previše. Pa se onda nađeš u Azerbejdžanu, državi koja kad se spomene, uvek izazove podizanje obrva ljubopitljivog sagovornika, kada dobije odgovor na pitanje: a gde si sad?

Kako je vreme prolazilo, a ja se navikavala na nove okolnosti, shvatila sam da je odluka da dođem u ovaj kraj sveta bila odlična i da mi je tu sasvim dobro. Zavolela sam život tamo, a kao što sam već pisala, u Azerbejdžan sam se zaljubila od prvog dana. Međutim, sve je postalo još mnogo bolje nakon Kristininog dolaska.

 

U to vreme, dok smo iščekivali 2024. već sam znala da se na leto vraćam u Srbiju. Zašto, upitao bi neko, kad mi je već bilo tako dobro. Na prvom mestu, jer su mi nedostajali moja porodica, prijatelji, moja zemlja. Nakon isteka jednogodišnjeg ugovora mi je bilo rano za povratak, ali pola godine kasnije bilo je taman.

Zatim nešto suštinski značajno: ako sam nešto naučila u svim svojim životnim odlaženjima, a bilo ih je, da se ne lažemo, jeste da je tajming najvažniji. Posebno ako ti je negde lepo, a znaš da ćeš u nekom momentu morati da odeš. Zato što se ne radi samo o mestu sa kojeg odlaziš, već i o sledećem mestu na koje treba da dođeš. Jer to mesto na koje treba da dođeš možda je najviše spremno za tebe baš onda kada ti je najslađe tamo gde si sad. Kada taj trenutak prepoznaš, najbolje je da odeš.

A nema ništa bolje nego otići u pravo vreme, jer ti uspomene tada poprime jedinstven oblik, u iskustvo ti se utka zlatna nit, ona koja bi postala nevidljiva u jednoličnom predivu navike i komfora. Kada kažem komfor, ne mislim na luksuz, već na činjenicu da ti je sve obezbeđeno i da ni o čemu ne moraš da razmišljaš. Neretko se taj komfor izmetne u potajno, a onda očigledno nezadovoljstvo kojem sam svedočila kod ljudi koji su predugo boravili tamo. Nisam htela to.

 

I tu negde dok sam razmišljala o praktičnim momentima mog povratka, dobijem snažnu želju da ponovo posetim Tbilisi. Jer ne znam kada ću ponovo biti u prilici, a taman su mi se posložili neki slobodni dani koje sam trebala da iskoristim. Čim sam odlučila da opet idem u Gruziju, odmah sam rezervisala smeštaj. Tri dana u Tbilisiju, sedam dana u Batumiju. Batumi je letovalište na Crnom moru, na nekih dvadesetak kilometara od turske granice i omiljeno mesto mnogih Azerbejdžanaca na kojem provode leto. Zovu ga i mali Dubai, pa sam bila jako radoznala.

Kada sam odluku saopštila Kristini, ona odluči da mi pravi društvo, pa smo zajedno krenule u avanturu od Kaspijskog ka Crnom moru.

 

 

Smeštaj u Tbilisiju je bio u neposrednoj blizini sumpornih kupatila, na odličnoj lokaciji, ali ispod očekivanja, iako sam ga birala satima. Još nam drugog dana nestane voda, pa smo ostale i bez vode na plus trideset i nešto i bez pomoći veselog gazde koji nas je doduše zvao da svratimo na vino, ali ga nigde nije bilo kada je trebalo da nam se nađe u datoj nezgodi. Možda smo ipak trebale na to vino da odemo.

 

Ovog puta Tbilisi sam zaista drugačije doživela. Prilikom posete u decembru upoznavala sam se sa gradom, istorijom, mestima, a sada sam bila vodič Kristini kada su u pitanju glavne atrakcije grada, ali sam isprobala i ono što prvi put nisam, a što je ostalo kao zadatak za neku buduću posetu, kao što su sumporne kupke i vožnja fenikularom do velikog zabavnog parka na vrhu planine Mtatsminda.

 

Gruzijska hrana je bila fantastična, posebno salate koje su nam u Azerbejdžanu nedostajale. Tamo kad naručiš salatu, uglavnom ćeš dobiti paradajz i krastavce. Ili zaseban tanjir pun mirođije, peršuna i listova korijandera koji se jedu tako, klot. Ovde je to bila šarena simfonija ukusa. Obično smo delile jednu porciju jer je bilo dovoljno povrća za obe. I salatama smo se najviše radovale.

 

 

Kad si u Gruziji, podrazumeva se da ćeš jesti hačapuri. To je tradicionalno gruzijsko jelo koje se sprema u više varijanti, u zavisnosti od područja. Prvo sam ga probala u Tbilisiju, a zatim i u Batumiju i tvrdim da je ozbiljna konkurencija našoj komplet lepinji. To je kombinacija testa, sira, putera i jaja, ali toliko dobra da nije čudno što svaki turista koji dođe proba prvo to. Ili hinkali. O hinkaliju sam već pisala, kako sam ga probala u Azerbejdžanu, i kako mi se nije dopao, pa me nije vuklo da ga jedem. Ali su me ubedili ovi moji sa posla da je skroz druga priča taj u Gruziji i bili su u pravu. Stvarno je izuzetan. Dakle, testo izgleda kao smokva u kojoj se nalazi mleveno meso i sve se zajedno kuva. Sok od mesa ostane unutar testa, pa je hinkali toliko sočan da ti sve curi niz prste onaj sok dok ga jedeš, a jede se prstima. Ipak, hačapuri je pobedio.

 

Sumporna kupatila

Ono što je na mene ovog puta ostavilo najveći utisak jesu sumporna kupatila. Prošli put sam ih samo obilazila spolja, diveći se neobičnim kupolama koje daju posebnu draž tom delu grada. Nekada ih je bilo oko 60, danas svega 5 ili 6. Neka od njih su javna, ali većina nudi i privatna kupatila koja se mogu iznajmiti za jednu ili više osoba. U takvom kupatilu nalazi se bazen sa toplom, sumpornom vodom koja, kako kažu ima preko 40 stepeni, ali i bazen sa hladnom vodom. Prvo provedeš u ovoj toploj vodi 4-5 minuta, a onda pređeš u bazen sa hladnom vodom, budeš malo tamo, koliko izdržiš, pa opet u toplu. I sve tako redom, dok ne dođe “kisi”, žena koja radi piling tela. Termin je sat vremena, što je sasvim dovoljno.

 

 

 

Ja sam se lepo brčkala u onoj toploj vodi, ali kad je trebalo da pređem u hladni bazen, malo bih umočila noge, malo protrljala onu hladnu vodu po rukama, kao da je krema za sunčanje i onda opet pobegla u topli. Sve dok nije došla “kisi”. Ona je vešto uradila piling i to tako što ti prvo dobro istrlja leđa, pa prednji deo tela, a onda te pošteno nasapunja, pa sa par kofa vode iz toplog bazena spere taj sapun sa tela. U jednom momentu uputi se ona ka hladnom bazenu, zahvati vodu, a ja kad sam videla šta hoće, krenem da mašem rukama i vičem ne, ne, neeee. A ona se smeje, nemilosrdno mi prilazi i govori: goooood, goooood! I tako šljusne onu ’ladnu vodu preko mene da sam ostala sleđena, sa užasnutom facom kojoj se Kristina slatko smejala. Kaže mi posle da je očekivala da će tako biti. Ja, naivna ljubičica, nisam.

Ali ono što je bilo jako zanimljivo jeste da sam nakon toga skroz ušla u bazen sa hladnom vodom, i da sam tu promenu iz toplog u hladni bazen napravila još nekoliko puta što mi je iznenađujuće prijalo.

Sledeći dan smo otišle ponovo, s tim da je ovog puna u kupatilu bila i sauna. Shvatajući koliko je dobar osećaj koji imaš nakon te hladne kupke, od tada, pa do danas, svako tuširanje završavam hladnom vodom. Omiljeni mi naučnik Andrew Huberman kaže da ne postoji supstanca ili molekul, njemu znani, a on zna stvarno svašta, koji će duže držati povišen dopamin od hladne kupke. A znamo da je dopamin ona hemikalija koju stalno ištemo da bi se osećali dobro.

 

Nakon tri dana u Tbilisiju, došlo je vreme za Batumi. Bilo je zanimljivo voziti se istim onakvim Štadlerovim vozom kakav ide od Beograda do Novog Sada, samo što nije toliko brz. Voz je bio pun, a ja nisam sedela do prozora, što me je lišilo lepih pejzaža pored kojih smo prolazili.

Smeštaj u Batumiju je bio mnogo bolji nego u Tbilisiju. Iako na periferiji, brzo se moglo stići do centra, ali i do botaničke bašte u kontra smeru. Botanička bašta u Batumiju je jedna od najvećih na teritoriji bivšeg Sovjetskog Saveza i za mene nešto najlepše što sam videla tamo. Oči te bole od snage zelenila, a u  sklopu bašte nalazi se i plaža.

Vlasnici smeštaja su bili izuzetno prijatni, imaš utisak da im je stvarno stalo da ti kod njih bude dobro. Kao da si došao kod nekog dobrog domaćina u goste, privatno. Soso, glava kuće, vodio nas je na ekskurziju, u obilazak lokalnih vodopada. Ja sam bila prevodilac za ruski jezik (!!!!!), jer sam iznenada progovorila po ruski. Katastrofalno i ograničeno, ali smo se nekako razumeli.

 

 

 

 

 

 

Svaki novi gost bude počašćen vinom iz domaće vinarije ili sa čača, rakijom od tričavih 50% alkohola. Domaćin kaže da je ranije pravio i od 70%, što je za čača normalno, ali da sada ipak pravi samo ovu “slabu”. Za svaki slučaj.

 

 

 

 

 

 

 

Na spisku lokalnih atrakcija našla se i Posejdonova pećinu (koja nema veze sa Posejdonom) i koja je  zaista prelepa sa svim onim stalagmitima i stalaktitima i sa svom misterijom koju nose ovakva mesta pod zemljom, oblikovana vekovima od strane Velikog Umetnika, a onda otkrivena i zaposednuta radoznalim turistima.

 

 

 

Istog dana na rasporedu nam je bio i Okatse vodopad, jedan od mnogih u tom području, ali ovaj se baš izdvaja lepotom. Stene i kanjon su svetle boje, gotovo bele, a kad gledaš iz određenog ugla stene se cakle i presijavaju kao da su od zlata, što foto aparat nije mogao da uhvati. Sam vodopad ima nekoliko nivoa, a uzduž je postavljen most za turiste koji mogu da prate tok nemirne i snažne vode sve do mesta na kome se survava u provaliju, a u koju možeš da gledaš kroz otvore metalne rešetke kojom se hoda po mostu. Fascinantni prizori.

 

Batumi, mali Dubai

Ako ste navikli na azurne peščane plaže sa kristalno čistom vodom, ovo nije mesto za vas. Crno more je drugačije, meni se nije dopalo kada sam se prvi put susrela sa njim, u Bugarskoj, sa krupnim šljunkom i vodom koja je više zeleno-siva nego plava. Ali pošto je svrha ovog letovanja potpuno drugačija od mojih redovnih letovanja u Grčkoj, to mi nije bilo toliko važno. Mnogo je zanimljivije bilo upoznati grad.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ono što je karakteristično za sam Batumi jesu čuvene statue Ali i Nino. Skulpture su postavljene 2010. godine, a napravili su ih gruzijski umetnici Tamar Kvesitadze i Paata Sanaia inspirisani novelom Kurban Saida.  Glavni junaci su Ali – aristokrata iz Azerbejdžana i gruzijska princeza Nino, kojima ljubav nije dopuštena jer su bili različitih vera. Visoke su osam metara i u stalnom su pokretu. Idu jedna prema drugoj, da bi postale jedno, ali u stvari se nikada ne dodiruju, već prolaze jedna kroz drugu. Spomenik ljubavi, ali i ljudskom besmislu. Da se naježiš. Prelepo je i surovo u isto vreme.

 

Boravak u Batumiju bio je zaista dobro izbalansiran. Dva dana na plaži, dva dana šetnje po gradu i dva dana ekskurzije. Na kraju su nas vlasnici smeštaja Soso i Šušana ispratili kao rod rođeni, prvo Kristinu koja je otišla za Atinu, a zatim i mene, spremnu za još jednu, oproštajnu posetu Bakuu.

 

Bio je ovo divan način da se zaokruži cela azerbejdžanska priča. Ja sam nakon Gruzije provela par dana u Bakuu, čak sam posetila i našu ambasadu jer sam shvatila da mi je u komšiluku, blizu hotela gde sam bila smeštena, pošto mi je trebalo par informacija. A onda Gabala, pakovanje, Baku, Istanbul, Beograd.

Mnogi kažu da se pravi prijatelji stiču isključivo u detinjstvu. Ne mogu da se složim. Ne postoji vremensko ograničenje za sticanje novih prijatelja, sve dok smo otvoreni za to. Kristina i ja smo se često smejale na račun našeg boravka u Azerbejdžanu i svih zgoda i nezgoda kroz koje smo prolazile, pa smo došle do zaključka da će jednog dana naše podsećanje na to vreme da liči na priče drugova iz vojske. Onih koji su kratko bili zajedno, ali se pamte ceo život, koliko god da su vremenski ili geografski udaljeni.

I sada, dok sedim udobno zavaljena u svojoj dnevnoj sobi u Beogradu, sve mi pomalo liči na san. Očekivala sam to. Ono što je bilo polako se udaljava, dok nazirem prve obrise novog životnog poglavlja. A onda mi stigne poruka sa Krita, uz prelepe fotke pune onog plavetnila koje toliko volim. Tada se moje srce nasmeje, raširi, pa sam srećna zbog tog novog bogatstva koje mi je život podario. Život je čudesan. Jer prođu godine pre nego što sretneš nekog sa kime si na istim talasnim dužinama, upoznaš more ljudi pre nego što ti neko klikne. A onda se to dogodi u jednom malom gradu, na hiljade kilometara od kuće.