Umalo da mi promakne jubilej. Ovog marta punih je 15 godina od kad sam se doselila u Beograd. Bila je to jedna od najboljih odluka u mom životu.

U to vreme, a verovatno je tako i danas, utočište odbeglih Odžačana uglavnom je bio Novi Sad. Potpuno prirodna i normalna stvar, ako si iz Vojvodine. Međutim, kod mene su se stvari odvijale (gle čuda!) nešto drugačije i to zahvaljujući naoko ne baš povoljnim okolnostima.

Desilo se da mi je ’95. izvađen bubreg. Nisam htela da se operacija dogodi u Somboru, pa sam se uz neoduševljenje somborskih lekara, a zašto se u njih nema poverenja, ja ipak opredelila za Beograd. U to vreme moja Sneža je iz Sarajeva zbog ratnih neprilika prešla na studije u Beograd, pa mi je to bio razlog više da odem tamo. To sa operacijom se sve lepo završilo kao u bajci, a ja sam od tada počela da osećam neku čudnu emociju prema ovom gradu. Gužva, galama, halabuka, sve je to bila sušta suprotnost kulturnom i mirnom Novom Sadu, pa opet… Kad osetiš tu fatalnu privlačnost kojoj ne možeš, niti želiš da se odupreš, tu nema puno objašnjavanja šta i zašto. Naprosto se desi. To između mene i Beograda je bila čista hemija.

A sve je krenulo u momentu kada sam u Odžacima zatvorila moju drugu po redu biljnu apoteku. Prepoznala sam trenutak. Ostala sam bez posla, a u Odžacima se nikada semenčica moga bića nije primila, još iz vremena iz četvrtog osnovne kada smo se tamo doselili. I onda sam uzela BB-Softov Informator, ili kako se već  zvao, časopis koji se delio apotekama i tamo pokupila sve email adrese potencijalnih poslodavaca koje sam našla. Sastavila sam biografiju, unela sve što sam mislila da je bitno i poslala. Tada nisam imala pojma da se biografija zove CV, a da je način na koji sam tražila posao bio proaktivan. Znači radila sam školski onako kako motivacioni govornici kažu da treba i – ubola. Ima smisla to što pričaju.

Posle samo par dana dobila sam poziv od tadašnjeg Beo Laba da dođem na razgovor. Radilo se o poslu u magacinu, ali mi je predstavljen kao nekakva rabota za koju su ti neophodne visokointelektualne sposobnosti i da si, ukoliko te odaberu, zakucao na sama vrata raja. Žena me je pitala sve i svašta. Kad malo bolje razmislim, ni jedan intervju kasnije nije ličio na taj.

– Vi ste iz Odžaka? A gde ćete da živite ovde u Beogradu?

– Za početak kod ujaka u Jakovu

– Mi ovde primamo prvo na probni rad, tri meseca. Šta će se dogoditi ako vi dobijete posao, radite tri meseca, ne ispunite očekivanja, a doselili ste se u Beograd? Šta ćete onda?

– Onda ću naći bilo kakav posao, negde u butiku, šta god

– I vas ne bi bilo sramota da radite u butiku? (Ovde sam ostala u šoku od pitanja, nisam verovala šta me žena pita, kao da me intervjuiše za posao u top menadžmentu Googla)

– Ne, nije me sramota da radim bilo koji pošten posao

– O, pa vi ste baš rešili da dođete u Beograd

Javljeno mi je da sam posao dobila. Kada sam se prvi dan pojavila, žena koja je do tada radila na tom radnom mestu, a koja je odlazila u penziju, devojci koja je takođe primljena i meni je pokazivala šta će nam biti zaduženja. Mrak mi je pao na oči kada sam videla magacin sa buradima antibiotika i balonima destilovane vode i alkohola. Koje bih, BTW ja trebala da nosim do kombija da se utovare. I dok mi se tako mračilo pred očima, zazvoni mi mobilni. Zvala me koleginica iz veleprodaje sa kojom sam sarađivala dok sam imala biljnu apoteku. Reče kako je potreban farmaceutski tehničar jednoj apoteci na Novom Beogradu i dala mi adresu na koju treba da dođem na razgovor. Par trenutaka sam bila u dilemi šta da radim, a onda sam ženu koja je odlazila u penziju pozvala na stranu i objasnila joj novonastalu situaciju. Bila je vrlo iskrena:

– Slušajte, ako imate mogućnost da radite u apoteci, na vašem mestu ni trena ne bih razmišljala. Posao u apoteci je neuporedivo bolji od ovog ovde. Ovde ljudi uglavnom ne ostaju duže od šest meseci. Samo, ipak povedite računa na koji ćete način to da saopštite poslodavcima. Nikad nije dobro rušiti mostove za sobom.

Beskrajno sam zahvalna ovoj ženi na iskrenosti, verovatno i nije svesna kakvo dobro delo je učinila. Poslušala sam je. Objasnila sam kako tek sada imam uvid u prirodu posla, a  s obzirom da imam jedan bubreg moram da vodim računa o tome da ne podižem teret. Osim toga, u magacinu je hladno, a ni to nije preporučljivo u mojoj situaciji. Čovek je uvažio moje razloge i korektno smo se razišli. A onda sam otišla na razgovor u apoteku koja se nalazila u Grčko-kiparskom centru i vrlo brzo počela da radim.

Volim da kažem kako sam tada dobila dva posla u jednom danu i shvatila to kao poruku da sam na dobrom putu.

U sledećih nekoliko dana sam se preselila.

Kad sam otišla, moj odžački komšiluk je zaključio da sam “pobegla sa nekim ko mi je donosio lekove”. I dan danas se slatko nasmejem kada se setim te ideje.

 

 

Puno se toga izdešavalo za ovih 15 godina. Završila sam studije. Bila u Emiratima. Ponovo bila u braku. Ali ostala je jedna želja koja se provlačila još iz vremena dok sam živela u Odžacima, i samo se sa godinama još pojačavala, a to je da radim od kuće. Valjda su me te godine provedene u apoteci izmrcvarile (onih par provedenih u mojim biljnim apotekama se ne računaju, te sam obožavala).  Radni vikendi. Pa radim za praznike. Radim u smenama. Pa bar da sam volela taj posao, manje bi mi padalo teško. Ali nisam. Zato mi je sledeći cilj bio da radim posao koji volim, ako je moguće od kuće i da nisam svezana radnim vremenom.

I evo me sada na tom mestu. Živim u gradu kojeg volim, radim posao koji volim, na način koji volim. Ne kažem da je sada sve savršeno. Savršenstvo nije u ljudskoj prirodi i težiti mu značilo bi nametnuti sebi nepotrebnu patnju. Važno je prepoznati tok, stopiti se sa njim, pa se popeti na taj veliki talas koji te sa malo energije nosi na mesta za koja bi ti sam morao da uložiš ogroman trud. 

A onda sam se setila nečeg što je bilo davno, u vreme dok sam mlada i udata prvo sedela kod kuće, a onda radila u apoteci, a dok su se moji vršnjaci školovali i postajali lekari, farmaceuti, pravnici, inženjeri. Gradili su lepe karijere dok sam ja, u to vreme još uvek hvatana u zamku poređenja, videla sebe kao potpuno promašen i beznadežan slučaj. To mi je teže padalo što znam koliko se od mene mnogo očekivalo kao od deteta kod koga su se prepoznavali izvesni potencijali.

Međutim, u ovom trenutku svog života i iz ove perspektive, ni sa kim se ne bih menjala. Ni za čiju karijeru, uspeh, pa čak ni za porodični život. Ovaj moj život prepun slobode koju udišem punim plućima je beskrajno dragocen baš takav kakav je, a sve ono od pre posmatram kao stepenice ka ovom sada.

Svakog jutra kad se probudim, zahvalim se. Na svemu što imam. Između ostalog, i na tome što živim u Beogradu. Tako volim onaj trenutak kada dođem poslom u grad, pa prošetam turu od Zelenjaka do i niz Kralja Petra. Osmotrim radoznale strance koji šetaju Knezom. Svratim u Zaru i H&M ne zbog šopinga ili što su mi ti brendovi nešto bitni, već zato što me podsete na neke lepe momente u Dubaiju. Jako mi je čudan taj miks emocija, to lepo što se spoji u neki potpuno novi kvalitet nečeg što je bilo i što je sada.

I to je to.

U životu se uopšte ne radi o tome da nađeš sreću, kao da je izgubljeni ključ bez kojeg ti je pristup onome što želiš onemogućen. Radi se o tome da nađeš sebe. Jedinstvenog, autentičnog i neuporedivog sebe. Nebitno je šta radiš, sve dok voliš to što radiš. Nebitno je da li si sam ili u braku, sve dok u tome nalaziš smisao. A taj smisao prepoznaš po tome koliko si na kraju dana zadovoljan onim čime ti je dan bio ispunjen. I nije važno da li živiš u epicentru bogatstva i sjaja ili u malenoj i siromašnoj državi, sve dok to mesto gde si doživljavaš kao svoj dom.

E to je meni Beograd posle ovih 15 godina. Dom. I stvarno bi mi bilo žao da sam zaboravila na jubilej. Ali cimnulo me neko zvonce u glavi i podsetilo kako se vreme ne meri satima i minutima, već onim što se u njih smesti. I neka mi sve one moje godine pre ovih 15 ne zamere, ali ove poslednje su mi najdraže.