Kada stupimo u zrelo doba nosimo sa sobom poveći kofer iskustava. Imamo izbor: ili ćemo se umorno saviti pod teretom, ili ćemo s vremena na vreme napraviti pauzu i podsetiti se onog lepog što u njemu nosimo.

Pre neki dan prikazan je dokumentarac o Karlu Metikošu ili Matt Collinsu, vrsnom muzičaru od čije je smrti prošlo pune tri decenije. Bio je velika ljubav Josipe Lisac, tvorac njenih najboljih pesama i ono što fascinira jeste ta Josipina ljubav prema Karlu koja nepromenjeno traje i koja je izmešala različite dimenzije postojanja. Josipa priča o njemu sa takvim žarom, toliko joj oči blistaju dok opisuje zajedničke trenutke sa izrazom radosti i uzbuđenja, da možeš osetiti samo divljenje prema tako čistoj emociji kojoj vreme ne može ništa.

A onda na kraju, u originalnom izdanju, jedna od najlepših pesama kojoj su oboje dali pečat: „Da li sam ti ikad rekla da te volim“. Već sam pisala o tom vremeplovu koji me vrati u neko sasvim drugo vreme života kad čujem dragu muziku, posebno Josipu. Međutim, ovog puta mi je tema nešto drugo. A to je koliko toga lepog u sebi nakupimo tokom godina i onda samo zaboravimo.

Do koje mere je pamćenje krhko govore mi moja jutarnja pisanija koja traju evo punih osam godina. Zavirim tako u neki period da pročitam šta se dešavalo, pa shvatim da sam neke stvari skroz zaboravila, kao da se nikada nisu dogodile. Da ih nisam zapisala, ostale bi zauvek tamo negde u fioci koju niko nikada neće otvoriti. Muzika je savršen ključ za te fioke, da se ponovo otvore. I znam da je besmisleno živeti u prošlosti i često zaranjati u uspomene. Svako od nas ima sadašnji trenutak koji treba iskoristiti najbolje što može. Nije reč o tome. Poenta je da u sebi imamo beskrajno mnogo trenutaka koji su lepi, nežni, puni ljubavi, divnih emocija, osmeha, radosti, a koje smo jednom proživeli, osetili. U svojoj sebičnosti mi smo bili besni što se ti trenuci nisu zadržali, što nisu postali trajno stanje, ne shvatajući da je to nemoguće. Vreme ima karakteristiku da prolazi, to mu je u opisu posla, a sa njim odlaze i takvi trenuci, koliko god mi imali paničnu potrebu da ih zauvek zadržimo.

Kada nakupimo godina, naiđu momenti koji nisu laki. Ili uopšte ne mora da bude teško, samo se pred nama nađu prečke koje su nisko na lestvici raspoloženja pa si možda apatičan, neraspoložen, utopljen u neki besmisao iz kojeg ne vidiš kako izaći. A zaboraviš na riznicu koju nosiš u sebi. Na beskrajno mnogo trenutaka koje si zaboravio, a proživeo.

Dok sam u spomenutom dokumentarcu slušala tu divnu pesmu, spontano sam počela da pevam, kao nekada davno kad sam po ceo dan pevala po kući Josipine pesme. I dogodi se eksplozija emocija jer su taj glas i ta melodija okinuli strunu zategnutu duboko u tkivima, otključali fioku u kojoj je divan sadržaj čučao dugo sakriven.

Zašto je ovo važno?

Kad ostanemo bez svežih iskustava, kada svakodnevica postane malo dosadnjikava, kada nam ponestane goriva, hrane za dušu, imamo zalihe. Beskrajne zalihe radosti koja je ostala u nama, a na koju smo zaboravili. Ona je tu da nas podseti da smo u stanju da osetimo to lepo i da nam posluži kao most do novih lepih iskustava za koja u ovom trenutku nemamo dovoljno vere. Ova podsećanja su neophodna, jer jedna od najvećih zamki zrelog doba jeste privid gubitka sposobnosti da osećamo. Prethodna iskustva su nas naučila kako to ume gadno da boli i samo smo isključili dugme. Zamka je u tome da poverujemo da to više nismo u stanju, što nije tačno.

Čemu dajemo energiju, to raste

U želji da sebe učinimo boljim, duhovnijim, zrelijim, srećnijim, obično krenemo da prekopavamo stara, negativna iskustva u životu kako bismo otkrili nepoželjne programe po kojima funkcionišemo i uverenja koja nas ograničavaju. To radimo da bismo videli  zašto nam u nekim oblastima života ne ide najbolje i kako bismo otkrili šta to iz prošlosti baca svoje pipke u danas i čini da smo manje od onoga što možemo da budemo. Naravno, neophodno je i taj posao obaviti povremeno, kao sređivanje onog špajza u koji svašta bacamo.

Međutim, pitam se šta bi se dogodilo kada bismo vodili dnevnik srećnih stanja. Ne moramo da zapisujemo, samo da se u nekim dokonim trenucima, ili kada nas obuzmu jalove misli, prisetimo nekog divnog iskustva i emocije koju smo tada proživeli. A svako od nas ima te trenutke, samo što nam je u prirodi da tom iskustvu prikačimo deo u kome je nešto pošlo naopako, ili naprosto nije potrajalo i onda svu pažnju usmerimo samo na to, umesto na ono lepo što smo imali. Toliko je divnih ljubavi bilo koje su završene. Ali to što su završene ne znači da nisu postojale! Jesu, i dok su trajale mnogo su puta donosile radost! I tako sa svakim aspektom života. Sa prijateljima koji su krenuli drugim putem, sa mestima na kojima smo bili, ma sa svime u životu što možemo nazvati iskustvom a što nas je ispunilo životom.

Kada bismo iznegovali takva, pročišćena sećanja u kojima ostaje samo radost koja nas je prožimala i koju smo zaista proživeli, to bi bilo kao da smo pristupili fontani mladosti iz koje izvire život koji osećamo da živimo. I ne samo to. Otupele bi oštrice svega onog ružnog što je takođe postojalo, jer sada prestaje da bude važno. Lakše bismo oprostili.  Kakvo je to zbacivanje okova i put do istinske slobode!

 

Ja sam od Josipe mnogo naučila. Na prvom mestu kako da budem svoja bez obzira na okolnosti i mogućnost da se to nekome neće dopasti. I to još u mladim danima – pa počela sam da je slušam u osnovnoj školi. A sada, u zrelim godinama, gledajući je ponovo sa tim iskricama u očima dok na pragu osme decenije priča o svojoj velikoj ljubavi, shvatila sam na nov način istinu o izvoru radosti koji se nalazi u nama. To je vrt koji se neguje svesnim odabirom misli, svakodnevno.

Kada dođe vreme za presabiranje, a mi procenjujemo šta su nam donele godine, uvek je odgovor samo jedan: ono što smo odlučili da uzmemo od njih. Možemo da biramo: gorčina, razočarenja, izdaje, nezadovoljstva, nepravde ili radost i sve ono lepo što je prošlo kroz naše biće. I ono je isto tako podjednako tu, u nama.

Pa vas pitam: šta je to najlepše što vam upravo pada na pamet, a što ste doživeli, onako snažno? Zbog čega niste mogli da skinete osmeh sa lica, šta vas je činilo živim? Učinite mali, sasvim mali napor i proživite to ponovo. Jelda da je opet osmeh na licu?

Eto tako činimo sebe srećnima, ili jadnima.

Šta birate?