Po zdravu hranu trebalo bi da idemo na pijac. Ali nije tako. Svi već vrlo dobro znamo do koje mere su i voće i povrće prepuni pesticida i raznih drugih hemikalija. Pa ipak, iako sam svesna ovoga, događaj od pre izvesnog vremena me naterao da ponovo ozbiljno razmislim o ovom problemu.

Pošto su moje radne subote prilično dugačke, a ja mogu na pijac da odem samo ujutru, pre posla, voće i povrće koje kupim obično držim u plastičnim vrećicama na poslu u frižideru dok se ne vratim kući. Nedavno sam između ostalog kupila divnu papriku. Izgledala je lepo, sveže, a kako uvek žurim brzo sam je kupila. Kada sam je predveče donela kući i kada sam otvorila kesu zapahnuo me je vrlo neprijatan miris. Naravno da za tezgom, na otvorenom, to nisam mogla da osetim. Ali ovo je bio šok. Zapitala sam se šta li ima u toj paprici pa da baš tako zasmrdi. Naravno da sam je bacila. Onda sam se nekoliko dana nakon toga zamalo otrovala šljivama (koje su bile dobro oprane). I shvatila sam da je vrag odneo šalu. Hrana nam je ozbiljno otrovana. A mi tu i tamo u debeloj zabludi. O čemu se radi?

O tome da je industrijska hrana veliko zlo znaju svi koji se ozbiljnije bave hranom i ishranom. Industrija pravi velike količine hrane koja treba da ima poduži rok trajanja i da stoji pristojno vreme na policama supermarketa i prodavnica. Da bi se postigla željena trajnost proizvoda, potrebno je staviti čitavu silu aditiva. Sve da do tančina čitamo šta sve piše na deklaraciji ( a malo ko čita), opet ni izbliza ne znamo šta ima u jednoj pašteti. Sve ovo zvuči logično, to znamo, pa ko neće neka ide na pijac i tamo kupi sveže. Međutim, tamo nas čeka nova mina. Ljudi često misle da nakupce treba zaobići jer oni kupuju od onih većih proizvođača kojima je takođe profit glavni cilj i koji nemilice prskaju kako bi prinosi bili veći. Pa se onda opredeljuju za “seljake” koji sami gaje svoje voće i povrće, iznose na tezge i prodaju. Mnogi pogrešno misle kako je to zdravija opcija. Ali nisam sigurna u to. Dobro se sećam koliko sam streptomicina prodala u apoteci devedesetih samo za paprike. Ljudi su ukapirali da tako dobiju više paprike koja je lepša i teže se kvari, pa su je posipali antibioticima do iznemoglosti. Na to me podseti jedna žena juče koja je tražila jugocillin, a pošto zna da se antibiotici ne smeju dati bez recepta, reče da je za jagnjad. Verujem da je tako, jer sama sebi injekcije verovatno ne bi davala. Komentar je bio sledeći:

-To ja kupim da imam za selo, pa kad mi se jagnje razboli ja mu dam jedan, pa ozdravi

Ranije sam se u sličnim situacijama ubijala od objašnjavanja da ne smeju sami da leče životinje, ali sam tokom godina shvatila da to nema nikakvu svrhu. Sada više nemam snage za to, samo kažem da nema. Oni ionako znaju bolje od veterinara (tako mi kažu), a i jeftinije im je. To što ni ne znaju šta je karenca, a kamoli da sačekaju da prođe, nije važno.

Kako stvari ne treba uopštavati, moglo bi se reći da postoji više kategorija ovih malih proizvođača od kojih svakodnevno kupujemo što voće i povrće, što mleko i mlečne proizvode, što meso. Njima se zapravo malo ko bavi, a trebalo bi.

Prvo bih spomenula one koji uopšte nemaju svest o tome šta znači trovati hranu hemikalijama. Lično znam primere kada su stavljane mnogo veće doze pesticida “za svaki slučaj” a dobijali se lepi, krpuni komadi povrća. Ovi ljudi tom hranom hrane sopstvene porodice. Oni prosto ne znaju šta rade. To su ljudi koji i sebe truju lekovima do iznemoglosti, po preporuci komšinica, kuma, strina, plus onog što im je rekao lekar.

U drugu grupu bih smestila one sa nešto višom svesti. Oni kažu ovako: Prva dva reda nisu prskana, to smo ostavili za nas, a ovo ostalo je za prodaju. I to sam čula svojim ušima. Neko bi odmah skočio i rekao: Pa da, to će jesti tuđa deca. Ali, ovi ljudi žive od toga i znaju da ako ne prskaju (a organska proizvodnja im nije jednostavna za primeniti) sve će im propasti, neće imati šta da prodaju, pa njihova deca neće jesti ništa. Naravno da to nije opravdanje, ali stvari zaista treba sagledati iz svih uglova i koliko je moguće razumeti problem.

Postoji još jedna mala simpatična grupa onih koji puste da im rodi šta može bez ikakvog tretiranja, pa šta im pretekne iznesu na pijac da prodaju. Od njih treba kupovati, samo ih treba prepoznati.

I na kraju bih smestila ljude koji su visoko osvešćeni, koji proizvode organsku hranu, prodaju je i konzumiraju. Njih je, na žalost, najmanje. Osim toga, organska hrana bar u Beogradu (mislim na sveže voće i povrće) se prodaje na određenim mestima koja nisu dostupna svima i u svakom trenutku kada je to potrebno. Ja jedva sa lokalne pijace dovučem ovo što mi treba, a kako bi tek bilo da idem negde na drugi kraj grada i da prevozom dovlačim organsku hranu.

Kada na sve ovo dodamo zagađenu vodu i vazduh, priča postaje još žalosnija. Vrlo smo skloni da optužimo bombardovanje za sva zla koja su nas snašla, ali setimo se samo vremena kada je industrija radila sa mnogo većim kapacitetima. Setimo se gde su nam odlazile otpadne vode, setimo se svih onih bunara u Vojvodini koji su pretvoreni u septičke jame. Za to nam niko nije kriv. A sve to je otišlo u našu zemlju i zatrovalo našu hranu i vodu.

Na kraju, kada je problem ovako široko iznet, bilo bi lepo bar pokušati naći neko rešenje. Na žalost, ja ga ne vidim. U situaciji kada ljudi meso kupuju na grame, a voće i povrće na komad i kada je važno na prvom mestu JESTI uopšte, sam kvalitet hrane odlazi u drugi plan. Menjati svest ljudi je izuzetno težak posao koji zahteva vreme. Ovde nema mnogo ljudi koji time žele da se bave. Tako da nam jedino preostaje da se svako za sebe, ukoliko uočava važnost problema, bori kako zna i ume. Ja sam imala sreću da mi je tata još davnih dana pričao kakvo je zlo prskana hrana i da moja mama danas u svojoj bašti ima hranu koja se može zvati organskom. Pa ipak, prinuđena sam da ovde u gradu kupujem šta stignem, kao i mnogi drugi jer mi je praktično teško izvodljivo da uradim drugačije. I zato sad štedljivo trošim ovo što sam donela, da mi traje što duže. A divno je, ukusno i slasno.