Probudio se par trenutaka pre nego što je zazvionio alarm. Uvukao je stopala u stare kožne papuče i krenuo još uvek žmureći ka džezvi za kafu. Staroj ringli treba taman toliko vremena da na njoj uzvri voda, koliko njemu treba za umivanje, tuširanje i pranje zuba. Svaki pokret koji napravi je toliko puta ponovljen tokom svih ovih godina, da bi sve ovo mogao da obavi žmureći, u totalnom mraku. I osećanja koja ga prate ovog jutra ista su poput osećanja sa kojima se budi svakog jutra. Mrzi svoj život. Mrzi fleku na zidu iznad kreveta koju ga mrzi da prekreči već godinama unazad. Mrzi staru, olupanu džezvu čija se drška svaki put toliko ugreje da ispeče prste dok sipa kafu iz nje. Mrzi staro kupatilo sa svega nekoliko celih pločica koje su nekada bile bele. Pa čak i po njima se vide tamne linije kao najava bekstva sa izboranog, vlažnog zida. Mrzi stari auto nevoljno sedajući dok razmišlja iz kojeg puta će ovog jutra da upali. Zašto mora ovako da živi? Zašto je sam? Zašto ne voli posao koji radi? Zašto je svima bolje njego njemu? Ista, stara pitanja vrte se po poznatoj šemi, kao da ih je neko poslagao na staru long-plejku i uredno rasporedio na A i B stranu. A strana se odnosi na njega, a B obično na sve ostale.

Stigao je do parkinga, na vreme za posao i na vreme da vidi njega. Uredno obučenog, opeglanog, kako izlazi iz svog poršea nehajno zatvarajući vrata. Da, opet će zajedno doći do lifta i opet će imati priliku da ga posmatra iz blizine. Trenutno je na B strani svoje long-plejke. Šta to ovaj čovek ima pa mu je upala sekira u med? Zbog čega on to može da se vozi u skupom autu i čime je zaslužio da ima onako lepu ženu? Zašto mu se dalo da poseduje pola ove zgrade, da odlazi na egzotična mesta i da šefuje onolikom broju ljudi? Te ga misli zatiču dok ulazi u kancelariju i seda na poznatu stolicu. Jedva je promrmljao „dobro jutro“. I zašto bi, kao da je dobro. Jutro, kao i svako drugo. Dan, kao i svaki do sada. Veče, ništa drugačije. Čeka ga još jedna usamljena noć uz televiziju.

– Život je nekome majka, nekome maćeha – izgovara svoju mantru pred spavanje, povlačeći stari, pohabani prekrivač preko glave.

***

Ovog jutra alarm je ranije zazvonio drugačijim tonom. Otvorio je oči i u trenutku osetio nešto čudno. Svetlost je dopirala iz sasvim drugog kraja sobe. Pokušao je da okrene glavu da vidi o čemu se radi, ali je glava ostala na mestu. Zatim je pokušao da pomeri ruku, ali ništa se nije dogodilo. Zatim nogu, i ponovo je izostao bilo kakav pokret. Uplašio se. Panika je počela da ga hvata pri pomisli da je sam u kući i potpuno nesposoban da se pokrene. Nije znao da li sanja, ili je možda umro pa je na drugom svetu ili je doživeo moždani udar pa zato ne može da se pomeri. U jednom trenutku, glava se sama okrenu ulevo, bez njegove komande i tada spazi nepoznatu ženu kako leži pored njega. Uplaši se još više. Godinama nije bio sa ženom i pojma nema kako se ova sad našla tu pored njega. Alkohol nije pio, seća se kada je i kako sinoć legao i mogućnost da se pijan našao u nečijem tuđem krevetu je potpuno isključena. U tom trenutku telo je počelo da se pomera, opet potpuno van njegove kontrole. Leva ruka je sklonila pokrivač, desna noga zakoračila da ustane i uronila u meke papuče pored kreveta. Uskoro se našao u lepom i velikom kupatilu i za koji minut osetio prijatne mlazove vode na telu, kojim je i dalje upravljao neko drugi. Tu je bio samo njegov um, dok su se osećanja mešala sa tuđim, potpuno nepoznatim, kao kada se dve radio stanice čuju u isto vreme. Izbezumljen, nemoćan da bilo šta učini, samo se predao. Osećao je nečija tuđa osećanja, a posmarao ih svojim umom. Onda je počeo da im se predaje, doživljavajući ih kao svoja. Jedino što mu je preostalo jeste da ubedi sebe kako sanja i da se sasvim prepusti.

U međuvremenu, telo u kojem se našao i za koje je zaključio da je u mnogo boljem stanju nego njegovo, odradilo je jutarnje vežbe,  završilo sa  toaletom, nahranilo se ovsenom kašom i par voćki. Onda je hitro izašlo napolje i krenulo ka garaži.

– Opaaa, vidi šta mi vozimo!!!

Blistavi crveni porše odbio je da sarađuje sa svetlima garaže. Bio je sjaniji i blještaviji i o konkurenciji uopšte nije bilo reči. Ličio je na onaj kojeg je viđao svakog jutra.

– Sad ću da vidim kako to izgleda vozikati se u njemu…Hehe, nije ovaj san loš. Mogao bih češće da ga sanjam.  Sve mi se sviđa, i telo u kome sam, i kuća i auto.  Ali čekaj, kakve su sad ovo misli, one nisu moje, čekaj, ej, šta mi ovo dolazi???

Ućutkao je na trenutak potpuno svoj um, da bi čuo neke sasvim nepoznate misli i osećanja koja su počela da naviru. Imao je utisak da nepristojno prisluškuje komšijsku svađu, ali je shvatio da nema izbora i da je jedino što može da ćuti i sluša.

– Ne mogu više ovako – govorio je glas. Ne mogu više. Nisam ovako planirao. Nisam planirao da budem rob sopstvenih ambicija. Nisam mislio da će udobnost ovoliko da me košta. I nisam mislio da će ljupka devojka u koju sam onoliko bio zaljubljen da se pretvori u bezosećajnu lutku kojoj je najvažnije da se pohvali najnovijim nakitom. Gde sam to pogrešio? Šta sam trebao da uradim drugačije?

Porše je uplovio na parking i zbunjeni um čoveka zatečenog u tuđem telu prepozna mesto. Isto ono na koje sam parkira već godinama. I ne samo to. Negde uglom očiju spazi svog starog golfa kako se nevoljno uliva na svoje parking mesto i čudnu spodobu koja iz njega izlazi.

– Ček, čekaj malo… Zar sam to ja!!???!!. Ona nakaza tamo!!! Pa zar je moguće da ja stvarno tako izgledam??!!??

Gledao je sopstveni lik kako se približava imajući pritom utisak da gleda potpunog stranca. Uskoro su se našli zajedno u liftu i to je bila prilika da se bolje osmotri.

– Pa da li je moguće da je ova košulja tako ofucana? A vidi mi kosu, pa nisam otišao na šišanje bar pola godine. I mogao sam da se obrijem, nije tačno da nisam stigao. Ma vidi samo kako gledam, kako mi ljubomora i zavist sipaju iz očiju. Nisam pojma imao da se tako vidi.

U trenutku su prevlast uzele misli tela u kome se našao.

– Šta hoće ovaj čovek? Zašto me svaki put ovako gleda kao da sam mu oteo nešto?  Ma, nije ni važno. Navikao sam da me tako gledaju. A kada bi svako od njih ko me tako gleda bar na trenutak bio u mojoj koži… Jao, opet ta kancelarija, opet će me napasti sa vrata, ne ne mogu više ovako…

Ušao je u ogromnu kancelariju u kojoj je dominirao sto na kome se pušila sveža kafa. Samo što je zakoračio, sekretarica ga je dočekala sa spiskom u rukama, po navici rafalno ispaljujući jednu informaciju za drugom. Znala je da je pažljivo sluša i da čuje svaku reč, koliko god da brzo govori.

– O čemu ova priča – čudio se naš junak – dok je glava u kojoj se našao klimala gore dole, kao znak da razume sve o čemu se govori.

– Imate sastanak za deset minuta, svi su već u sali – završla je svoje vrtoglavo izlaganje sekretarica, ostavljajući ga samog sa glavom zaronjenom između ruku. U tom trenutku mu zazvoni telefon.

– Slušaj, uopšte me ne interesuje to što nemaš vremena, očekujem da me saslušaš. Jeste da sam uplatila to letovanje bez dogovora sa tobom, ali ja jednostavno više ne mogu da izdržim u ovom groznom gradu. Treba mi odmor, treba mi pauza, treba mi vreme koje ću da provedem mimo ove svakodnevice koja me ubija. I znam kako misliš da sam takva od besposlenosti i nedostatka obaveza, ali ti misliš da je ovako lako, kad ti je svaki dan kao onaj jučerašnji…

Nastavila je da priča, ali je on više nije slušao. Ionako tekst zna napamet, samo što je svaki put nastojao da nađe drugi uviđavan način da ga prekine. Ovog puta je stvarno imao razloga za to. Ljudi su ga već čekali u sali za sastanke.

– Izvini dušo, imam sastanak za par minuta. Pričaćemo kada dođem kući.

– Uvek nađeš izgovor! Uvek!

Ostao je još par trenutaka u kom se eho glasa njegove supruge mešao sa tonom koji je označavao prekinutu telefonsku vezu donoseći olakšanje.

– Direktore, krećemo? Začu svoju sekretaricu i u momentu ustade sa stolice.

– O čemu ovi ljudi ovde pričaju??? Čudio se naš junak, pokušavajući da uhvati smisao brzih rečenica koje su izlazile iz glave u koju je ovog jutra zalutao. Sastanak je završen, sledeći najavljen za sat vremena, dovoljno da se završe telefonski razgovori. I pet minuta vremena za razmišljanje.

– Pet minuta za razmišljanje? Previše. Previše kad pomislim na još jedno letovanje. Sva su ta egzotična mesta ista. Na svakom od njih je moja žena u mini kupaćem kostimu, ponosno pokazujući svoje očuvano telo. I na svakom od njih srećemo iste ljude, uspešne, bogate, koji glume sreću na isti ovaj način na koji je glumimo i mi. I na svakom od njih moja ćerka će da me pita kada će moći sama početi da živi iako joj je tek 16, i na svakom od njih ću dočekati da me bar jednom zovu iz policijske stanice jer je i ovoga puta moj sin napravio neku glupost. Pet minuta je stvarno previše.

Dan je odmicao, a misli su postajale sve mračnije i mračnije. Veče, par pića sa lažnim prijateljima i dobro poznata leđa žene u krevetu.

– Zar je ovo sve što život ima da mi ponudi? Ponavljao je, kao mantru pred spavanje, muškarac kome je zavideo ceo grad. A onda se sve umirilo. San je doneo olakšanje.

***

Dok je umorni mladi čovek tonuo u san, njegov gost nije nalazio mir, niti mu je san dolazio na oči, pre svega zbog mnoštva utisaka kojima je obilovao prethodni dan. Previše svega. Nepodnošljivo. Ko bi još voleo da živi takav život? Gde je tu zadovoljstvo? Pa nema ni one opuštene jutarnje kafe!!??

Nekako je zaboravio rečenicu o majci i maćehi kojom se svake večeri uspavljivao. San mu je stigao iznenada, nenajavljen. Utihnuo je i drugi um, utihnule su i druge emocije.

Sledeće jutro bio je budan pre alarma. Nije otvarao oči, plašeći se šta će zateći. Nije želeo taj drugi život koji mu se tako bezočno i bez pitanja nametnuo. Želeo je da se probudi u svom starom, buđavom stanu i voleo je svaku preostalu celu pločicu u svom kupatilu.

– Možda sam ipak sve sanjao – pomisli u trenutku i hrabro otvori oči. Talas olakšanja ga preplavi kada je video da ga je dočekala njegova stara, dobro poznata soba. Ustao je lagano, prvi put svestan svakog pokreta koji pravi. Sa uživanjem je stavio džezvu na šporet, s tim što je ovog puta odlučio da sačeka da kafa provri, pa da onda ode na tuširanje. Gledao je u vodu koja se lagano zagrevala i mehuriće koji su jedan po jedan počeli da se otkidaju od dna i izleću na površinu.

– Da li je ovaj moj život stvarno tako loš?

Znajući da treba vremena da voda provri, lagano je prošetao do ormara i izabrao najlepšu košulju koju je imao. Onda je otišao u kupatilo i obrijao se. Popodne će na šišanje. U kafu je ovog jutra dodao malo slatke pavlake. Baš mu je prijalo. A za divno čudo, auto mu je upalio iz prve.

Na parking je stigao tačno na vreme. Isto kad i porše. Po prvi put je primetio zabrinuto lice koje je izašlo iz poršea. Ispred lifta, pogledi su im se sreli. Ljubazno se javio svom direktoru. Ovaj mu je odsutno odgovorio. Nije ga posmatrao u liftu. Umesto toga, razmišljao je šta bi mogao da radi kad se vrati sa posla.

– Dobro jutro želim svima –  veselo je uzviknuo dok je ulazio u kancelariju, praćen zbunjenim pogledom svojih kolega. Neki od njih su mu tog jutra prvi put videli zube. Kad se smeje.

Dan je protekao iznenađujuće ugodno. Pojma nije imao kako ima zanimljive kolege. Zar je moguće da sve ove godine to nije primećivao? A pazi samo koleginicu za stolom nasuprot njegovom. Ona beše slobodna?

– Zašto sam ja toliko mrzeo svoj život?

Nije znao odgovor, niti je pokušao da ga traži. Samo je krišom pogledao svoj odraz na prozoru i namestio čuperak koji se oteo kontroli.

-Koleginice, imate nekih planova za večeras?