– Nikada u životu nisam videla sneg – rekla mi je Šrilankanka sa kojom bih ćaskala pre početka joge – i ne znam kako izgleda kad je jako hladno. Mi imamo delove gde bude 19 stepeni u nekom trenutku, ali meni je već i to hladno – reče ona kao odgovor na moju priču o zimskim minusima u ovim našim krajevima.

Teško mi je da zamislim da neko ne zna kako izgleda sneg. Ali, isto tako je i Lanki, devojci sa joge, teško da zamisli ovako hladne, snežne dane.

Sve donedavno nisam mnogo razmišljala o sezonama. O tome da imamo leto i zimu, proleće i jesen. U stvari, umela sam tu i tamo da prokomentarišem kako prelazna godišnja doba više ne postoje, kako su nam ostali samo leto i zima i kako se klima nezaustavljivo menja. Ali, o sezonama kao ciklusima koji se odigravaju tokom godine nisam mnogo mislila. Prvu ideju o tome koliko su ti ciklusi važni dobila sam nakon jednog blog-posta u kome autorka piše kako se iz tople Kalifornije preselila u Njujork, ističući prednosti sezona koje nije imala u suncem okupanoj Kaliforniji. I tek tada sam osvestila koliko se bogatstva krije u toj promeni, posebno nakon iskustva u kojem zima ne ide mnogo ispod tih 19 stepeni…. Neko bi rekao – idealno. I stvarno, istina je da prija kad se šećkaš zimi u kratkim rukavima i gledaš male Indijce kako se brčkaju u bazenu prvog januara. Ali falio mi je sneg. Čak bi mi i ona dosadna kiša, koja rominja tako da pomisliš da nikada neće stati umela da prija i to dok čekam gradski prevoz za onih dana dok sam bila u Beogradu.

Ovo je moja prva prava zima nakon tri godine. I prija mi.

Prija mi jer me uvodi u sasvim drugačiji ritam. Volim da posmatram bele ulice, obučene poput seoske mlade koja je spremna da se izvede pred mladoženju. Godi škripa snega pod nogama. I ne puštam praznike da odu, već ostavljam plave lampice da mi veselo namiguju sa prozora dok malena jelkica dokono ćaska sa ukrasima koji je grle već godinama.

Zašto su mi sezone odjednom tako važne?

Zato što su neprestano prisutne u našim životima. I leto i zima, i proleće i jesen. Umemo da se žalimo kako nam je hladno zimi, kako su vrućine nepodnošljive leti. Prigovaramo kada kiša koja pada ometa naše planove i kada nam košava svojeglavo nameće sopstveni trend oblikujući frizuru po svojoj volji. Ali sve dok se žalimo, propuštamo da vidimo lepotu u svakoj od tih sezona. I zaista, da li bi prvi prolećni zraci ikada bili tako iskreno dočekani da se pre toga nismo malo smrzli?

Svaka promena doprinosi obilju iskustava koje stičemo. Sezone se smenjuju, u prirodi, u životu. Ritam je svud oko nas. Možemo da ga negiramo, da se protiv njega borimo, možemo da težimo večitom proleću, ali promene će uvek biti tu da nas podsete da život nije slovo uklesano u kamenu, već tok koji ima svoje zakonitosti od kojih je nepredvidivost sasvim sigurna. Ako tu nepredvidivost obgrlimo, ako joj dopustimo da nam kaže šta je to čemu nas uči, tada će svaka od sezona dobiti pravo značenje koje nije bilo vidjlivo ranije. Jer u konačnici, nebitno je koliko je napolju hladno. Bitno je koliko smo mi u stanju da se utoplimo. I sunce je jako onoliko koliko mu dopustimo da nas ogreje…. Nisu sezone tu da nam uskrate blagodeti večitog proleća već da nas pomere ka nečem što je samo na prvi pogled manje ugodno, da bi nas proširilo i u naše iskustvo uvelo nove spoznaje.

I zato ću da uživam u ovoj zimi koliko god je moguće. Možda se malo i smrznem koji put, a možda se i okliznem i padnem na „strinu“ kako je samo Ćopić umeo da opiše to najbezbednije mesto za sletanje. Ne verujem da ću poželeti život u kome živa na termometru zaboravi da se duboko pokloni, ili visoko digne glavu, a sve u razmaku od nekoliko meseci. Jer sunce posle kiše i maj koji se došeta nakon duge zime donesu poklone koji su najvredniji onda kada je je kiša bila snažna, a zima oštra. Sezone nam pomažu da vidimo razliku. A kada smo u stanju da vidimo razliku, tada smo dobili topa fore na šahovskoj tabli zvanoj život. Dobili smo prednost koja i najnezgodniju poziciju može pretvoriti u pobedu.

Pa onda neka veje.