Naslov pesme, način života.

Decenije su prošle, a ja sam i dalje opčinjena onim što Josipa Lisac predstavlja. Kao umetnica, kao ljudsko biće, kao žena. Moćnog glasa, prefinjena i iskreno predana svojoj svrsi koju nesebično živi, decenijama uči kako treba biti svoj uprkos svima i svemu i da je moguće negovati kvalitet bez kompromisa. Sve je to imalo neki neobičan uticaj na mene. Mislim, ona je uvek tako dobro terala po svome, a i ja sam. Zbog toga je momenat kada Josipa izađe na scenu, kada je vidim i čujem uživo poseban. Tada krenu suze koje niti mogu, niti želim da zaustavim i zato na koncert idem sama. Stvarno mi je preemotivno i moram da ćutim, tačnije da pevam u svojoj ličnoj tišini.

Koncert je počela sa „Da li sam ti ikad rekla da te volim“. Iz MOG perioda. Onog kad sam je najviše slušala i kad sam satima i satima pevala njene pesme. Zanimljivo je kako neke od njih ne moram da čujem godinama, pa ipak ih pamtim od reči do reči. Tu mi je memorija izuzetna. Jer je povezana sa muzikom i emocijom. A emotivno pamćenje je najjače pamćenje.

Nakon što sam otplakala nekoliko starih pesama, mogla sam da se uključim, potpuno. Imala sam osećaj kako smo svi tu da zajedno obeležimo Josipin rođendan koji je sinoć slavila sa nama, ali i 50 godina rada. A ona još uvek peva kao zmaj!!! Sa istom strašću, snagom, sa istim moćnim glasom koji dominira nad svime što je u toj sali sinoć proizvodilo tonove. Pritom je zračila nekom posebnom vedrinom. Bila je spontana, prirodna, u momentima mi je ličila na devojčicu. Čudan osećaj. Međutim, ono što me najviše fascinira, to je način na koji se predaje muzici. Dok je gledaš, vidiš da je svaki deo nje prožet onim što peva. Za razliku od ostalih muzičara kojima je potreban neki instrument da bi se izrazili, pevačima treba samo glas i ti tonovi koji izlaze slikaju njihovu dušu na jedinstven način. A onda kada se glas udruži sa ostalom muzikom, magija postaje kompletna. Zbog toga volim da sedim u prvim redovima, što bliže. Imam osećaj da se na tom mestu najsnažnije mešaju energije muzičara i publike. Vidiš njihove izraze lica, kako komuniciraju između sebe, i doživljaj je mnogo snažniji. Oni vide reakcije na licima ljudi, primaju povratnu informaciju koja ih dalje nosi i uspostavlja se čudesna sinergija.

Ovaj koncert ću, osim po sjajnoj muzici zapamtiti i po lekciji koju sam sinoć naučila. Uvek sam bila vezana za Josipine stare pesme, za poznati način interpretacije i za sve ono što mi je veza sa sopstvenom mladošću. Jer kad je slušam, to je ekspres vremeplov kao ni jedan drugi koji me u momentu prebaci više od 30 godina unazad, u fazu života zvanu: Možda, tko zna, jedna od sretnih, jedna od tisuću, bit ću baš ja. E baš tako. Verovala sam iskreno da sam baš ja ta jedna od tisuću. I to je sasvim u redu, da imaš vezu sa jednim tako važnim delom svog života. Ali nije dobro da se tu zaglaviš. Dobro, ja se nisam zaglavila u samom periodu, ali jesam na neki način u toj muzici. Jer volim da na koncertu sve zvuči baš onako kako pamtim, kako je snimljeno davnih godina. A to kod Josipe ne može. I onda shvatim da je ona uradila nešto neverovatno. Ona je zadržala sve ono što jeste kroz tih pet decenija, svu svoju jedinstvenost i originalnost, a ipak je u harmoniji sa sadašnjim trenutkom. Uvek ima neke nove, mlade ljude za saradnike, u toku je sa muzikom koja se SADA izvodi i sluša. Njene stare pesme na koncertima zvuče sasvim drugačije jer imaju nove aranžmane. Često pesme koje u studijskoj varijanti prepoznam nakon samo par tonova, na koncertu ne mogu da provalim sve dok ne počne da peva. I u tome je caka. O kakva je to lekcija! Kakva nit koja savršeno spaja sve tačke koje uključuju prošlo i sadašnje vreme, inovativnost i autentičnost. Moje staro verovanje da su najbolje pesme odavno napisane sada gubi bitku pred idejom da bi najbolje tek mogle doći. Tačnije, ono što ću ja doživeti kao najbolje. I možda će baš te buduće da obeleže nova poglavlja mog života. Ona koja tek treba da budu ispisana. Što je bilo pre, ima svoje dostojno mesto. Pa ipak treba da uzmakne pred onim što tek treba da dođe.

Zahvalna sam na jučerašnjem koncertu i mogućosti da budem na njemu. Na sposobnosti da upijem zvuk, boje, atmosferu i energiju. Po ko zna koji put shvatam koliko je muzika moćna jer stvara emocije za koje verujem da su deo nekog bivstvovanja koje ne pripada dimeziji u kojoj se sada nalazimo, pa ipak intenzitet tih emocija možemo osetiti zahvaljujući čulima koja pripadaju našem fizičkom biću. Kakav savršen spoj!

Snimila sam telefonom nekoliko pesama. Da sam znala da će se ovako lepo čuti, snimila bih ceo koncert.