Recept 2011.

Mnogo volim ovaj prazan list papira koji obično sleti svakog 31. 12. negde oko ponoći. Šta će se ispisati na tom papiru, koji sastojci će ući u ovu čorbu koja polako počinje da se krčka samo su neke od slatkih slutnji koje se množe.

Sve me ovo podseća na one dane pred početak školske godine kada sam nestrpljivo čekala da se u knjižari pojave knjige za sledeću školsku godinu. Pa kada ih donesem kući, a one nove, mirišu na štampu, pa sve listovi onako slepljeni i ne razdvajaju se dobro. Sećam se kako sam te knjige oduševljeno listala nesvesna svih dosadnih i nerazumljivih lekcija koje me u njima čekaju. Nema veze, bile su nove, obećavale nešto novo i to je bilo sasvim dovoljno. Tako i nova godina koja dolazi. Novi ljudi, događaji, mesta… Kao kad sa 17 prvi put okusiš život… Od svega tog po malo ima ta nova godina koja dolazi. I divno je to kada taj osećaj može da se zadrži i opstane.

I koliko god skeptici govorili kako ništa dobro ne može doći, ja im ne verujem. Osećam se kao dete koje je ispod novogodišnje jelke počelo da raspakuje poklone. Tačno znam šta sam naručila od Deda Mraza i tačno znam da me neće razočarati. A u međuvremenu uživam u novogodišnjim lampionima, svetlima koja mi trepću i namiguju, ne smetaju mi ni sneg, ni hladnoća, sve dok dok me greje ovo toplo osećanje najave nečeg novog. Pripremila sam najlepše začine, sačuvala najtopliji osmeh i uzela najlepšu olovku za pisanje. Ovaj recept koji sledi miriše na nešto što do sada nisam probala. I to je lepota koju nosi život. Nikada ne znamo koliko je toga pred nama i koliko je onoga što treba da okusimo, a nismo do sada. Samo da sledimo instinkt, pratimo trag i eto nas tamo gde treba…

Podelite sa drugima

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *