– A, tu ste vas dve! Vreme je za razgovor.

Marije se trgoše i tek tada videše da se u naizmeničnom plesu svetla i tame ponovo oko njih raširio sjaj. Devojka ih pozva da sednu za veliki, okrugli sto sa kojeg su se pušile tri šolje vruće kafe i širio miris vanilica.

– Uh, najzad – reče sa olakšanjem Marika, koja je sve vreme ovog neobičnog putovanja bila staloženija i pribranija.

– Znam da vam sve ovo izgleda veoma neobično, ali svaki čovek na ovoj planeti ima svoj način da spozna istine u životu, a vama je zapao jedan sasvim poseban. Što i nije loše – započe devojka priču, otpijajući gutljaj kafe. – Verujem da se pitate gde smo sada. Kuća u kojoj se nalazimo je prostor koji obitava u svakoj od vas. To je kuća obilja i ljubavi. I mračan prostor kroz koji ste prošle takođe obitava u svakoj od vas, kuća straha i nemaštine. Onaj prostor u vama u kome provodite najviše vremena postaje prostor oko vas, u vašem stvarnom svetu.

– Ali šta se to desilo da su nam životne priče toliko različite? Od čega zavisi u kojoj kući ćemo provoditi više vremena? – upita Marija znatiželjno.

– Razlika je samo u jednoj maloj običnoj odluci koju ste donele, jednog sasvim običnog dana. Onda kada je Mila nazvala i rekla da joj treba pomoć oko kolača za dečji rođendan, ti si Marika odlučila da odeš, a ti si Marija ponovo našla izgovor da ostaneš. I za sledeći put si našla novo opravdanje, i tako iz godine u godinu. Na kraju je Mila prestala da te zove na rođendane. Svaki put ti bi napravila kolače, pripremila poklon za dete, ali ne bi otišla.

– Nisam mogla da podnesem te njihove sažaljive poglede – tiho reče Marija. – I da sam otišla, samo bih se svaki put iznova uveravala kako njihovi životi idu bar u nekom pravcu, dok moj tapka u mestu.

– Marika, kako je bilo na rođendanu, tada kada si otišla? ‒ upita je devojka sa namerom da Marija čuje odgovor.

– Bila sam iznenađena – poče Marika priču. – Nekako… bilo je lepo, nije se desilo to što sam mislila da hoće, to o čemu ti, Marija, pričaš. Prvi put od raskida sa Danijelom se dogodilo da su prošli sati a da nisam pomislila na njega. Vreme je proletelo a meni je bilo lepo. Kao same od sebe, misli su mi pošle u potpuno novom pravcu. Sve se tog dana promenilo, a ja ne umem da objasnim kako. Uvidela sam da život ima još toga da mi ponudi i rešila sam da otkrijem šta je to.

– Marija, tvoja odluka da ne odeš na taj rođendan te je zadržala da ostaneš u svom starom filmu koji si vrtela iznova i iznova – nadovezala se devojka.

– Pa htela sam ja toliko puta da izađem iz njega, ali nisam znala kako. Dobro, možda nisam imala nameru da odem u inostranstvo i živim takav život kakav ti živiš ‒ Marija pogleda u Mariku – ali sam želela da se nešto promeni, da se nešto desi. Međutim, svaki put kada bih bila na putu da donesem odluku o promeni, obuzela bi me stara bol, zatekli poznati strahovi. Preplavljena njima, ostajala sam prikovana tu gde jesam. Ne znam, stvarno ne znam kako izaći iz te kuće straha ‒ reče ona sasvim tiho.

– Probaćemo da dođemo do odgovora – reče devojka strpljivo. – Marika, koliko dugo pišeš dnevnik?

– Od selidbe, sada već više od dvadeset godina.

– I šta te uvek iznova iznenadi kada ga čitaš posle mnogo vremena?

– Iznenadi me koliko sam toga zaboravila od onoga što se dogodilo u mom životu. Mnoge stvari potpuno zaboravim i prisetim ih se tek kada čitam dnevnik.

– E vidiš, o tome se radi. Što se mnogo, mnogo toga zaboravi. Ljudi ponekad žive u grozničavom iščekivanju da im se jave nove, životno važne spoznaje, kao putokazi koji će ih usmeriti gde treba krenuti ili da se desi nešto neverovatno, moćno i snažno pa da ih pomeri sa mesta. A u stvari, sve što je potrebno jeste da se podsete onoga što već znaju, iskustava koja su stekli ranije. Marika je, ponesena silinom promene koju je doživela, počela da zapisuje u dnevnik sve dragocene trenutke u kojima je stekla neko iskustvo na kome je zahvalna. I svaki put kada bi joj palo raspoloženje i kada bi se našla u kući straha, ona je čitala ta iskustva. Kako su se godine nizale, iskustava je bilo više i samim tim više i ohrabrenja. Zapisivanjem događaja na kojima je zahvalna, Marika je stekla uvid u njihovu povezanost i bila u stanju da prepozna mustru koja se ponavljala. Zatim je počela da povezuje događaje u jednu celinu koja im daje pravi smisao, a onda i da se tom mustrom upravlja u narednim iskustvima, što joj je pomoglo da dođe do tačke kada je svojim životom zadovoljna. Jer zahvalnost za ono što imaš je prevozno sredstvo uz pomoć koga ćeš izaći iz kuće straha, a iskustvo koje svakom malom pobedom stičeš su putokazi na koju stranu tokom vožnje treba da ideš. Ne želim sada tebe, Marija, da obeshrabrim ovim što pričam, niti mi je namera da sebe porediš sa Marikom. Vi ste jedno. Nema ni takmičenja, niti poređenja, niti si ti Marija lošija, niti treba da se osećaš loše zbog ovoga o čemu pričamo. Samo želim da ti ukažem kako se male, svakodnevne i naizgled nevažne stvari mogu pretvoriti u nešto veliko. Zamislite dve osobe koje idu potpuno istim putem, istim tempom i korakom. A onda jedna od njih blago iskorači u stranu, neznatno menjajući pravac, a zatim istim tempom i korakom nastavi u tom novom pravcu. Nakon izvesnog vremena, te dve osobe će se naći na potpuno različitim mestima. A napravljen je samo jedan mali iskorak, u jednom trenutku. Ali da se vratimo na tvoju zebnju Marija, na koji način izaći iz kuće straha. Seti se: kada je tama u kojoj ste malopre boravile nestala?

– Onog trenutka kada ste se Vi pojavili.

– A šta je prethodilo mom dolasku?

– Nabrajala sam sve ono na čemu sam u životu zahvalna – odgovori Marija.

– Eto vidiš! – nasmeja se devojka širokim, toplim osmehom. – To je način, a ujedno i odgovor na tvoje drugo pitanje – od čega će zavisiti u kojoj ćete kući provoditi više vremena. Kada se u životu neprestano prisećaš onoga što imaš i kad si na tome zahvalna, nema mesta za strah. Tamo gde je zahvalnost, tu je i ljubav. A tamo gde ljubav boravi, strahu mesta nema. I to su otvorena vrata kroz koja ulazi obilje. Osim toga, ono dolazi ljudima koji su spremni. Onima koji će ga dočekati široko raširenih ruku.

– Da, kad smo već kod toga – nadoveže se Marika – zašto su neki prizori u kući obilja bili poznati, a neki ne?

– Zato što postoji mnoštvo načina na koje obilje može da se iskaže. Neki od njih su se ostvarili u vašim životima, neki još uvek čekaju da uplivaju u vaše realnosti i zbog toga ih niste prepoznale. Od vas zavisi da li će oni zaista postati vaša stvarnost.

– Ja nikada nisam ni razmišljala o obilju. Bilo mi je važno da imam sve što mi je neophodno, elementarne stvari koje su potrebne za pristojan život – reče skromno Marija.

– Razlog za takav stav je način na koji se obilje shvata. A ljudi ga često povezuju sa materijalnim aspektom, što je nepotpuno i neadekvatno. Za nekog će obilje predstavljati porodica, neko će svoje obilje videti u sopstvenoj deci, neko u mnoštvu prijatelja, neko u slobodnom vremenu koje ima. Istina, ima ljudi koji će obiljem smatrati materijalna dobra. Ali to još uvek ne menja suštinu onoga što obilje jeste. Novac je tek sredstvo koje se može iskoristiti na različite načine i obojen je svešću onoga ko ga koristi. Zbog toga se često stiče utisak da je novac loš, prljav. Ali, pogledajmo Marikin primer: činjenica je da ona i Peter odlično zarađuju – nastavi devojka priču pogledavajući na Mariku. – Marika svakog meseca izdvaja novac koji daje za decu bez roditelja. Svakog Božića odlazi u sirotište sa paketićima a, kada neko od dece ima rođendan, dobija počasno mesto u njihovom restoranu i sa drugarima ga tu proslavlja.

Marika se promeškolji sa osećajem neprijatnosti koja je uvek pratila kada je hvale.

– Uprkos tome što je odrasla bez roditelja, shvatila je da je imala neizmernu sreću što je nana odgajila i podarila joj mnogo ljubavi. Želela je da i ta deca osete dobrotu, a svoju je decu vodila u sirotište bar jednom godišnje da vide kako žive oni prema kojima je život bio manje blagonaklon.

Marija je pažljivo slušala, a onda se ubaci:

– I ja sam oduvek imala želju da budem korisna, pomognem ljudima, ali nikada nisam odmakla dalje od toga da za nekoga napravim kolače besplatno ili uradim nešto sasvim malo i nevažno. Toliko sam mogla, a za više od toga nisam imala novca. Znam da to nije opravdanje, da se može pomoći i na drugačiji način, ali ja sam zbog svoje povučenosti, nelagode koju mi stvara komunikacija sa ljudima, imala utisak da i nisam u stanju bilo kome da pomognem. Ne znam zašto sam takva. Uvek imam najbolje namere, ali to ne umem da iskažem i onda ispadne da sam neki namćor, da ne volim ljude. A ništa nije dalje od istine. I onda, imam neki osećaj da su svi drugi bolji od mene, da sam sama potpuno beskorisna i da nisam u stanju da uradim nešto što će biti važno nekome.

– Marija, ti si jedno divno, dragoceno ljudsko biće – reče devojka jasno naglašavajući svaku reč. ‒ I sve što si učinila u dobroj nameri, koliko god tebi malo i nevažno izgledalo, ima svoj značaj. Kao što vidiš, pomerili su se zakoni logike kako bi ustupili mesto tvojoj spoznaji o tome koliko vrediš. I nećemo se mrdnuti odavde dok toga ne postaneš svesna. A zašto su se pomerili zakoni logike, upitaćeš se, pa zato jer je najbolji način da to shvatiš ‒ mogućnost da vidiš sebe u jednoj drugačijoj verziji. Istu tu sebe, sa drugim odlukama i drugačijim stavom.

– Još uvek mi nije potpuno jasan taj momenat odluke zbog koga sam ja tamo gde jesam i zbog koga si ti tamo gde jesi, ono što kvrcne pa kažeš sebi – e tako ću da uradim! ‒ reče Marija Mariki, uporno je ne oslovljavajući jer nije znala kako da se obrati samoj sebi iz neke druge dimenzije.

– Budućnost ljudskog bića – nastavi devojka ‒ posmatrana iz perspektive sadašnjeg trenutka, može da bude jedno ogromno, neistraženo prostranstvo koje krije najlepše pejzaže, ali i zastrašujuće nemani. Vrlo je neizvesno kako bi istraživanje po tim prostorima moglo da izgleda, pa se mnogi ljudi odluče za oprez, strahujući da ne budu rastrgani negde usput. Oni ne tragaju za lepim predelima, već zaobilaze puteve na kojima ih može zateći neprijatno iznenađenje. U njihovim očima tako je sigurnije, pa se život svodi na neprestano izbegavanje opasnih mesta.To je kao kad hodaš ulicom i bez prestanka gledaš ispred sebe da izbegneš rupe i neravnine, pa propuštaš da vidiš šta se nalazi oko tebe jer ti je vidik sužen na par koraka ispred.

Ali postoji još nešto, manje očigledno. I unutar svakog čoveka se nalazi ogroman prostor na koji svesna misao nije zašla i koji krije nespoznate istine o njemu samom. To je ono šta sve čovek jeste, a ne zna da jeste. Jedini način da spozna je sticanje novih iskustava. Kada se prvi put suoči sa nečim potpuno novim što nikada ranije nije doživljeno, vrlo je moguće da će odreagovati neočekivano, na način koji će biti iznenađenje i za njega samog, što je još jedan razlog zbog koga se ljudi plaše promena, samo što ga nisu svesni. Boje se svoje reakcije na novu situaciju, svog odgovora na nešto novo. Boje se mogućnosti da taj odgovor neće biti u skladu sa njihovim verovanjima i da će zaći van okvira ustanovljenog sistema vrednosti. I ne znaju kako bi se sa time nosili. Zato je uvek lakše plivati u poznatoj vodi, koliko god mutna bila ili sretati znana lica od kojih je jasno šta se može očekivati. Sve onoliko koliko su prethodnim iskustvima uspeli da podese sebe na datu okolnost ili situaciju, ili osobu. Kao kad časovnik pokazuje netačno vreme, ali još uvek redovno vrti svoje sekunde, minute i sate. Život samo teče dalje, a tačnost tog sata se opravdava jednakim razmakom između sekundi, zanemarujući činjenicu da i sam pogled na njega daje potpuno pogrešnu informaciju. I sve dok je pažnja usmerena ka sekundama i minutama koji uredno i u pravilnom razmaku prolaze, stiče se utisak da je sve u redu, ili da bi bar tako trebalo da bude. A samo jedan pogled na sat biće dovoljan da pokaže da ni izbliza nije sve u redu. I mnogi slute da je tako, ali lakše im je da se drže ideje kako pravilni razmaci između malih vremenskih jedinica ipak govore da ništa ne treba menjati. Ima i onih koji povremeno pogledaju i jasno vide istinu, pa se opet vrate na svoje računanje vremena jer nemaju ni snage ni volje da nešto menjaju.