Lepotu treba znati primiti.

A to nije uvek lako. Nekada prođemo pored nje ne videći je, zadubljeni u misli. Nekada je vidimo, ali ne znamo šta bi sa njom. Vidimo nešto lepo, ali kao da čulima ne umemo da osetimo. Samo intelektualno registrujemo i to je sve. Receptori za lepotu ne rade.

Baš to mi se dogodilo kada sam došla u Pargu. Trebalo mi je celih pet dana da se opustim i zaista vidim gde sam došla. A onda sam počela da je upijam, kao suvi sunđer vodu.

Dok ovo pišem, sedim u kafeu na tvrđavi iznad grada. Ponovo sam otkrila kako je lepo pisati rukom, pa se ne odvajam od svoje sveske u koju svaki čas nešto zapisujem. Pre podne je, sunce je obasjalo gradsku plažu i more. Izgleda kao da je bezbroj malih svitaca razbacano po površini vode, jer se svetlost čudesno prelama preko sitno nabranih talasa. More je u nekim delovim bliže obali tirkizno plavo, dok su delovi sa travom na dnu poput velikih, tamno modrih fleka. U zavisnosti od položaja sunca, doba dana i ne znam čega još, boja mora se menja. Nekada je azurno plavo, a nekada smaragdnozelene boje koju sam uvek povezivala sa dubokim i hladnim rekama, ali ne i morem.

Vrlo brzo je ova tvrđava postala deo mog dana. Sednem na isto mesto u kafeu, a konobar mi donese grčku kafu, sa malo mleka i šećera. Odavno su me naučili da se u Grčkoj ne prevarim, pa tražim tursku kafu. A jedna je Grkinja pre dve godine na Skijatosu pokušala da mi objasni da se grčka kafa nikada ne pije sa mlekom. I kako da joj kažem da ja tu istu kafu, koja se u mom univerzumu zove drugačije, sa mlekom pijem već decenijama. Nije za objašnjavanje u toj kratkoj komunikaciji, pa sam je ostavila u uverenju kako sam strankinja koja bi da proba grčki lajfstajl, ali nema talenta za to.

Mladi par Francuza koje je sedeo za stolom pored, ode. Lepi su, onako zaljubljeni. Njima će ova Parga verovatno biti podsetnik za ljubav, jednom u budućnosti. Nekada nas mesta tako podsećaju na ljude. Ljudi odu, mesta ostanu. I ako hoćemo da bar malo vratimo te ljude, odemo na to mesto.

Kad odemo na more, setimo se i zalaska sunca. Ispadne da sunce zalazi samo kad smo na moru. Biramo pozicije sa kojih se najbolje vidi. Tako se zadesih u Three Plain Trees. To je restoran uz koji se spuštaju stepenice do Valtos plaže. Ima ih oko 120 ako sam dobro izbrojala i da se ne lažemo, lakše se silazi, nego što se penje. Na sam restoran nisam obratila pažnju, čak mislim da nije radio odmah kada sam došla. Međutim, jedno veče sam krenula do grada i prolazeći pored vidim kako je sunce na zalasku i da je to mesto idealno za ispratiti sunce. U sekundi sam promenila plan. Samo sam se spustila do stola, sela, okrenula stolicu u pravcu mora i posmatrala zalazak. E da, naručila sam i jedan uzo, za potpun ugođaj. Ne mogu da vam opišem uživanciju.

U nekom momentu stigne mi tanjir sa mezetlukom. Kaže konobar, šalje šef. Ubrzo stigne i šef. Da mi objasni da se uzo ne pije sam, već uvek uz malo sira, maslina i paradajza, inače će od njega sutra da boli glava. Jer je čista hemija. A ako hoću da me ne boli glava, onda da obavezno naručim cipuro. I kaže da mi donesu malo samo da probam. Oni donesu, ja stvarno probam. Ono rakija. Čista. Podsetilo me onomad na Tursku, kada sam tražila da mi donesu neko autentično tursko jelo, a oni krenuli da nabrajaju: sarma, đuveč, musaka…

Pa sam se samo uljudno zahvalila na rakiji, pošto cipuro ne znam da menjam po padežima. Neka je uzo hemija, ali legenda je suviše stara da bih je sad menjala.

Ovo što držim u ruci je bosiljak kome onaj moj iz saksije sa terase ali bukvalno ne može ni da primiriše.

I samo da kažem: ako slučajno svratite u Pargu, dođite da vidite kakav je pogled sa ovog mesta.

Konobar iz restorana mi se slučajno našao na putu kad sam škljocala unaokolo, ali taman da vam kaže da ste dobrodošli.

Sada malo o toj ulici u kojoj se nalazi restoran i koja mi je od momenta kada su nas tu iskrcali iz kombija postala omiljena. Svaki dan prođem njome, i kad treba i kad ne treba. Prosto volim. Sa  jedne strane je red kuća, pa poneki restoran, a ispred svake od tih kuća je sto prislonjen uz zid sa dve, tri plastične stolice. Na njima su u redovnom sastavu lokalne bake, poneki starina i jedan sveštenik. Video nadzor koji stanje u turizmu snimi i izmeri bolje nego državne statističke službe.

Sa druge strane puca pogled na Valtos plažu, pa je vidik sa tih dokonih stolica neprocenjiv.

Odatle mogu da idem na tri strane. Jedna je tvrđava. Tu su mi čula uključena na najjače. Predivan pogled, zrikavci se deru da ne znaš da li je romantično ili te nervira, intenzivan miris borova, nežan dodir vetrića i ukus kafe. Način na koji sva uključena čula čine jednu kompoziciju u savršenoj harmoniji, mene dovode na to mesto svakog dana bez izgovora.

Drugi pravac je grad, ali malo okolo. Kako želim što više da šetam, biram to okolo. Odem do tvrđave, pa se spustim onim poznatim stepenicama koje vode sve do luke, a sa obe strane mame načičkane prodavnice krcate suvenirima. Kada sam stigla u Pargu, stranih turista skoro da nije ni bilo. U međuvremenu su počeli da dolaze, pa sad osim grčkog i našeg čujem i nemački, francuski, mađarski. Ove skandinavske ne umem da razlikujem, ali ima i njih. Ne mnogo, ali izgleda da sezona ipak neće propasti kako se u početku činilo.

Treći pravac je Valtos plaža. Na gradsku nisam išla, premda me mami da otplivam na ostrvce sa crkvicom. Ali, treba nešto ostaviti i za drugi put. Nekako mi je ta gradska plaža skučena, sa ona 4 reda ležaljki. Ali lepo izgleda uveče kada je grad osvetljen.

Na putu do Valtos plaže, onim obilaznim preko tvrđave,  svašta vidim. Sve privlači pažnju, posebno biljke, najviše drveće. Imaš utisak da to drveće ima svoju ličnost, karakter, da je živo.

Evo na primer, ovo na slici iznad. To drvo je nekada možda bilo slomljeno. Ali je odlučilo da nastavi da živi pod pravim uglom. Ili je to možda samo neka odmetnuta grana koja je terala po svome, pa se čini da je pravac rasta malo neobičan. Kako god, puno je šišarki, i sve tako nahereno postoji, sa jednakim pravom kao i svako drugo drvo. Umesto u pravcu neba, više mu se sviđa da raste u pravcu mora. I kad pogledate ove odsečene grane, kao da su naštimovane na 45 stepeni. Drvo je podiglo pravougaonu revoluciju, odmetnulo se, ispoljava svoju ćud, uprkos tome što ne može da se makne sa mesta na kome je niklo. Dakle, uvek postoji način. Samo ga pogledaš, i naučiš lekciju.

Masline su fascinantne. Primetila sam da ih ostave tamo gde su narasle, da ih ne seku samo zato što će tu da bude bašta kafea ili restorana. A one sa isprepletenim stablima izgledaju kao ručno pravljen nakit. Svaka je drugačija, svaka je predivna.

Jedna od njih, izrasla na brdu na kome je tvrđava, a dole prema moru skoro je potpuno suva, pa ne znaš da li su joj ono u šta gledaš grane ili koren. Izgleda kao koren koji raste u suprotnom pravcu, deluje nekako raščerečeno. Nije mi izgledala kao srećna maslina.

Borovi u društvu rastu ka moru. A iznad osamljene klupe dva bora koja su nikla jedan pored drugog spajaju svoje krošnje u visini i kao da čine jedno drvo. Druga dva su ispreplitala svoja stabla, vole se još od detinjstva. Ova prva dva smuvala su se tek u zrelom dobu.

E tako se poštuje drvo.

A ovako izgleda srećna ljubav između masline i bugenvilije. Reklo bi se na prvi pogled da je maslina procvetala crvenim cvetom.

A kad se stigne do plaže…

Valtos je ona prava morska plaža na kojoj ti skala za lenjost zablokira, jer je lenjost otišla na više nego što ona može da izmeri. Možeš da biraš hoćeš li kamenčiće ili pesak. Meni je mnogo lepši deo plaže koji je na kontra strani od grada, pa se pošteno napešačim svakog dana. A kada dođem do malene rečice, a možda je i samo izvor koji se uliva u more, tu se smestim. 

Na slici iznad se lepo vidi ona moja omiljena ulica, snimljena sa tvrđave. U nju stignem za dva, tri minuta iz vile u kojoj sam smeštena, pa možete da zamislite koliko je bilo pentranja i spuštanja po vasceli dan. Što mi se u stvari jako sviđa. Kada sam birala destinaciju za letovanje, imala sam u vidu nekoliko stvari: da je grad, onaj sa krivudavim, uskim uličicama gde može dosta da se šeta, da su plaže na peške, da ima bujnu vegetaciju i sadržaje koji će ispuniti letovanje. Parga mi se savršeno uklopila. Ima izgled ostrvskog grada, a nije na ostrvu.

A kad smo kod plaža, ima još jedna na peške. To je Piso Krioneri, malena plaža koja se sakrila iza one gradske. Tačnije, misli da se sakrila. Zapravo je provaljena odavno, što je savršeno jasno lokalnim kafedžijama koji spremno dolaze da naplate ležaljke i suncobrane, koji su do pre koji dan bili besplatni, jer nisu ni radili. Ali, čim je počela da se pravi gužvica, nema više džabe, što je i logično.

E na ovom mestu je zelena odnela pobedu. Mala uvala, savršena da pobegneš sa nekim u nju. Kada drugi ne bi znali. Ali svi znaju. Isti slučaj kao kod nas: skrivene lepote prestale su da budu skrivene. Prema tome, dođeš da vidiš kako je lepo, popneš se na vidikovac da to potvrdiš, a onda se vratiš na pozicije koje te malo manje bodu kada po njima hodaš.

Međutim, onaj ko hoće pronađe način i mesto da bude bez publike. Sinoć dok sam šetala pored gradske plaže, a to je bilo moje poslednje veče u Pargi, ugledam dvoje mladih ljudi koji ulaze u vodu. Bilo je neobično to što su ulazili u sumrak, kada više nikog nije bilo na plaži, a oboje su u ruci nosili po peškir. Išli su na ostrvce. Dugo su hodali kroz vodu očigledno poznajući put, sledeći najplića mesta. U nekom trenutku, devojka je svoj peškir dala mladiću. On je počeo da pliva sa jednom uzdignutom rukom kako bi peškiri ostali suvi, što je njoj verovatno bilo teško. Ja sam stajala kod zidića i navijala za njih, da bezbedno stignu, suvih peškira. Nastavila sam sa šetnjom kada sam videla da su uspeli. Lepota života skriva se i u tome što drage uspomene mogu da se naprave na beskrajno mnogo načina.

Često sam se u tim svojim uzbrdo-nizbrdo šetnjama pitala kako izleda život ljudi koji su tu preko cele godine. Koliko su sputani ovim malim gradom, njihovim uskim ulicama i koliko su uslovljeni brojem turista koji će doći. Na momenat možeš da ušetaš u njihove živote, jer je sve tako blizu. Kikot tinejdžerki koji se čuje negde od dole, kroz otvoren prozor, patike koje se suše na stepenicama, veš okačen na kanap pritegnut na dve strane zida. Tavernice od po nekoliko stolova da ne znaš da li su tu za malo lokalno društvo ili radoznale turiste spremne da istražuju skrivene bisere. Kad nastupi sezona, po restoranima, prodavnicama, pekarama iste ljude možeš da vidiš i pre podne i uveče. Nema prve i druge smene. Oni rade zato što smo mi došli da odmorimo. Kada oni odmaraju, mi radimo. Sve na svetu teži ka ravnoteži.

I pitam se tako kako mi, turisti, izgledamo njima, domaćima, kada onako oduševljeno zveramo oko sebe i nespretno izgovaramo grčke reči. Mora da smo im mnogo smešni i da često delujemo bleskasto. Neobičan je taj spoj malog grada, sa mentalitetom karakterističnim za takve sredine i buljuka turista koji dolaze sa svojim manje ili više širokim vidicima i neobičnim slobodama.  Oni su tu, svezani, a mi otkinuti sa svojih lanaca.

I pitam se kako izgleda odrastanje na ovom mestu. Svakodnevno viđam lokalne dečake koji idu sa plaže, pa na plažu, veselo čavrljaju bez telefona u rukama. Pomislim da li su svesni gde žive i koliko će im jednom to bezbrižno, bosonogo detinjstvo nedostajati. Možda će ostati tu, možda otići u zemlje svojih gostiju, ali tek kada odrastu i budu u prilici da uporede svoje mesto sa mnogim drugim mestima, postaće svesni gde su zapravo odrastali.

Uske uličice na moru su posebno inspirativne. Reklo bi se na prvi pogled da ih ima beskrajno mnogo, a onda posle nekog vremena shvatiš da po nekoliko puta dođeš u istu, dok ne počneš da prepoznaješ kuće. Za Pargu su karakteristične fasade živih boja, pri čemu su okviri prozora i vrata obojeni drugačije. I kada se posmatra taj šareniš iz daljine, daje fantastičnu harmoniju utopljenu u brdoviti pejzaž.

Zapita se čovek koliko u tim uskim uličicama može biti privatnosti. U nekim su prozori toliko blizu jedni nasuprot drugima da je veoma teško ne videti šta se u komšiluku dešava, koliko god da nećeš. A često i nije da nećeš. Verujem da su na takvim mestima ljudi upućeni jedni na druge i da je zajednica jaka, jer nemaju drugog izbora. Tu su, vrlo blizu, i ništa im drugo i ne preostaje.

I naravno, na sve strane mačke, mačke, mačke koje se lenjo protežu gde god da makneš. I svaku od njih kad pogledaš u oči, kao da ti onako sa visine, iako je od dole, prepotentno kaže: da, dobro si čula. Upravo sam proglašena za Mis Univerzum.

I još jedan razlog zašto volim Grčku: i kad je teško, Grci nađu način da zadrže vedar duh.

I fotka po fotka, dan po dan, prođe letovanje. Neko će reći luksuz, a neko će tvrditi da je neophodnost. Odvojenost od svakodnevnog života u kombinaciji sa morem, peskom, divnim vazduhom dovodi nas u posebno stanje u kome smo kadri da se opet vratimo sebi, onome što jesmo. Da se podsetimo svoje suštine, šta nam je zaista važno i ko smo zapravo, bez koverte u koju smo upakovani, a koju nazivamo rutinom.

Lepota je potreba. Otupljuje sve neugodne oštrice u nama. Puni nas divnom energijom, jer samo ono što imamo unutra u sebi, iz nas može izaći. Što smo više u stanju lepote da primimo, više je možemo pružiti. Zato je beskrajno važno sa čime, ali i sa kime smo okruženi i čini smislenom želju za istaživanjem novih prizora. Neki od njih su takvi, da te pozivaju da se vratiš. Poput Parge, koja se našla na mom putu za Itaku, ne samo figurativno, već i geografski. A to nije slučajnost. To je znak da je pravac dobar.