Dok čekaš prevoz u gradu imaš na raspolaganju nekoliko aktivnosti:
- Da se nerviraš gde je već taj autobus
- Da svaki minut ukucavaš broj stanice i preračunavaš koliko još treba da čekaš
- Da se praviš kao da te nije briga što umesto da se voziš kolima kao sav normalan svet, ti ideš prevozom
- Da gledaš svet oko sebe i čudiš mu se sa divljenjem.
Ja sam izabrala ovo poslednje, premda mi se i ono treće nekad omakne.
Dakle, dok tako čekaš, na vrlo suptilan način možeš da upoznaš svoju zemlju i svoj narod u punoj, autentičnoj formi. Sad se vi verovatno pitate a kako se to ljudi mogu upoznati iz te perspektive. Lako. Samo se osvrnete oko sebe i pogledate oglase.
Ima ih raznih vrsta i nikako nisu ograničeni samo na autobuska stajališta. O, ni slučajno. Drveće, bandere i generalno svi vertikalni objekti koji imaju bar desetak raspoloživih kvadratnih centimetara za da se zakači nešto, na našem su podneblju oduvek bili popularni. I što ideš više ka periferiji grada, to su rešenja kreativnija.
To je tako prirodno. Oduvek je postojala potreba da se u okviru jedne zajednice na neko opšte mesto istaknu informacije važne za tu zajednicu. Pa i dan danas postoje oglasne table na mestima gde je cirkulacija ljudi velika. Ali ovo sa drvećem i banderama je ipak nešto drugačije, sasvim posebno. Vrlo autentično.
Manje poznata metoda zaštite od insekata. Nema da se stablo kreči.
Ono čega ima najviše, a što stoji van svih kategorija jesu smrtovnice. Vrebaju sa svih strana. Uvek su me plašile. Kad sam došla u Beograd osetila sam olakšanje što ne prepoznajem ta lica koja gledaju sa njih.
Sledeće što skreće pažnju isto ima veze sa nebom, ali na skroz drugačiji način. KAMAGRA. Za neupućene, kamagra je preparat koji se koristi za potenciju i valja se na crno, jer je jeftinija od legalnih varijanti po apotekama. Kad tako gledam odakle sve mame telefonski brojevi za naručivanje karte do sedmog neba, dođe mi da se stvarno zabrinem za stanje nacije. Samo, nisam pametna da li da više brinem za muške ili za žene.
Iza toga idu otkupi laptopova, onda koga da zovete ako hoćete da tužite banku što vam je uzela nedozvoljenu proviziju za kredit, pa moleri, vodoinstalateri, časovi matematike, fizike i engleskog, put za Ostrog, ponude za posao, izgubljeni psi i papagaji, stanovi za izdavanje, geometri, a nedavno sam na par lokalnih bandera videla i oglas lične prirode. Njega ovde neću zakačiti. Bilo mi je žao čoveka.
Šifra: milosrdni moler
Ne znamo da li je izdajstvo bilo uspešno. Šifra: samo te gledam.
Mislim da bi posebne zasluge u vidu nacionalne penzije trebale da se dodele osobi koja se prva setila da odštampa one brojeve telefona tako da se iseku na trakice i da svako sebi može da otcepi komadić papira sa brojem. To je toliko fenomenalno zgodno, ali samo ako taj broj odmah nazoveš. Jer ako ga zaboraviš, pa ti ostane u novčaniku i nađeš ga posle nekog vremena…. Onda ti to sa nacionalnom penzijom sasvim izgubi smisao.
I ne radi se tu samo o ponudi i potražnji. Može se naleteti na razne vrste obaveštenja, koja će nekom biti izuzetno korisna. Ovo ispod je informacija od pre par godina.
Kafanče je još uvek preko puta EFG banke, živo i zdravo. Za banku ne znamo, ali kafanče opstaje 100%
Negde usput ti postane jasno zašto svi hrle u velike gradove. Mnogo je više mogućnosti, bilo da nemaš posao ili da ti treba dodatna lova. Brza i laka zarada vreba na svakom koraku. Da ne kažem banderi.
P.S. Niko ti nije kriv što si žena
Ko kaže da nema posla
Pa ti sad vidi hoćeš li da popunjavaš ankete ili da budeš majstor, ili daleko bilo fizički radnik.
Ali, da ne bude da je Beograd centar sveta, ima posla i okolo.
Da, daaaaa zvučno B se srelo sa bezvučnim C, međutim odbilo je da pređe u svoj bezvučni par P. Ali da li je uopšte POTRBNO da se bavimo tim detaljima?
Bilo bi jako nepošteno da ispustim još jedan vid alternativnog informisanja oduvek prisutnog na našim prostorima, poznatog kao Radio Mileva. Vešti marketari koji poznaju ovu nacionalnu pojavu mogli bi da je iskoriste i budu vrlo uspešni sa nula ulaganja. Samo je potrebno (da ne kažem potrbno) da poznaješ pravu osobu i plasiraš informaciju. Ostalo sve ide samo od sebe. Ni blizu ne moraš da brineš o tome da li je Google promenio algoritam, da tražiš ključne reči i vodiš računa o on page i on site SEO optimizaciji. A da su se veštine online oglašavanja preselile i offline, govori ovaj oglas dole. Zapazite CTA, poznat kao Call To Action, to je ono kad ti kao malom Perici govore šta treba da klikneš ili uradiš.
Gle stvarno, meni zatrebalo
Nakon dubokog promišljanja nad temom, zaključila sam da su društvene mreže potpuno nepotrebne. Sve piše po banderama, drveću i autobuskim stajalištima. Ako dignete pogled sa telefona, stvarno puno saznate o ljudima kojima ste okruženi. O tome šta im treba i šta im ne treba. Šta ih muči i šta ih žulja. Sa kakvim veštinama raspolažu. Gde im škripi sa pravopisom. Koliko vole svoje kućne ljubimce. Kakve su sve vrste usluga dostupne. Imaš utisak da taj folklorni marketing prkosi svim ušminkanim bilbordima i krade slavu žestoko plaćenim fensi pozicijama za koje se pretpostavlja da će biti lepak za poglede prolaznika, pri čemu je krajnja poželjna destinacija njihov novčanik.
Narodna advertajzing radinost, od čuvenog “koljem po kućama” do svakog od bisera koji se može naći u offline svetu, otkriva esenciju jednog naroda koji je duhovit, vispren i izvan svega snalažljiv, što se može primetiti na svakom koraku i u situacijama koje nemaju veze sa oglašavanjem.
Ovo je stanica na kojoj čekam moju pedeset peticu. Kanta je postavljena onda kada je originalna bila uništena.
Isto mesto par meseci kasnije, kada je niklo pokriveno autobusko stajalaište, bez predviđene kante za otpatke
Volim naše ljude, dosetljive, duhovite, sa mnogo mana.
Mislim da nikada ne bih imala ovakav stav da nisam živela to kratko vreme napolju i tri godine su bile taman. Taman da vidiš kako izgleda tamo gde svi misle da je savršeno (a nije), ali isto tako dovoljno da ne izgubiš povezanost sa onim odakle si otišao. Sada neuporedivo više uživam u životu ovde kod nas, kad sam probala otuđenje iz prve ruke. Koliko je to dobro iskustvo! Jer nakon njega osećam kako mi je sve ovo ovde poklonjeno. I ovi vrcavi oglasi, i usputno ćaskanje sa komšilukom, i razgovor sa apotekarkom koja nema pojma ko si, ali si pacijent pa je normalno da se proćaska (tamo samo kupiš lek, platiš i odeš, ne očekuj ćaskanje ni slučajno), da osetiš neko skriveno i neobjašnjivo zadovoljstvo dok mali Cigančići pevaju poznati narodnjak u autobusu, da se svi zezaju jer ti je grad već u jesen okićen za Novu godinu. Međutim, za razliku od opšteg stava koji je prilično negativan i koji sve ovo posmatra kroz prizmu jedne užasno loše generalne situacije, ja sam odlučila da sve volim baš tako kako jeste. Od oglasa na banderama do profesionalnih reklama koje počinju sa “jer” (dobro, priznajem, ovo “jer” me još uvek nervira). Da se ne pomirim sa kolektivnom depresijom, već da shvatim koliko smo autentični, originalni i svoji, baš takvi kakvi smo, u situaciji u kojoj smo se našli.
I zato, neka nama nas. Odlični smo baš takvi kakvi smo. A ko je bez greha, nek’ prvi baci kamen.
