Jednom sam komentarisala kako te život tako samo spusti usred negde. Ovog me puta spustio u Azerbejdžan.

Ili ako ćemo o kruzeru, doplovismo dovde.

Nema smisla da objašnjavam kako se sve odigralo. Naprosto, tako se namestilo, bez plana i bilo kakvog očekivanja. Dobila sam posao u inostranstvu, sa punih 55 godina. U struci. Treba samo da veruješ da je moguće.

Već je dva meseca kako sam stigla, a još ništa na blogu. Nisam znala odakle da počnem. Pa sam odlučila da krenem od prvih utisaka koji mi padnu na pamet.

Gabala, Azerbejdžan

Nalazim se u Gabali, gradiću udaljenom 220 km od Bakua. Na razgovoru za posao sam upozorena da je u pitanju provincija, da je zajednica u kojoj se svakodnevno funkcioniše mala, što može da bude nezgodno za nekog ko živi u velikom gradu. Ipak sam želela da dođem, napominjući kako sam u veliki grad i stigla iz provincije.

Nije mi se propuštao takav izazov. Zapravo, bilo mi je žao što nisam iskoristila priliku da radim u Emiratima, pa je ostala želja za radom u inostranstvu. Tamo sam bila samo domaćica, nečija supruga, gotovo bez identiteta, a to mi nije bilo dovoljno kako sam tek kasnije shvatila. Sad je bio trenutak da se ta želja ispuni. Da sebi dokažem da mogu, sama, bez obzira na godine. I osećaj je fantastičan. Iako nije sasvim lako, nije bajka, ipak je zanimljivo i autentično.

Kada sam došla u Gabalu, imala sam utisak kao da me je neko spustio u period od pre 40 godina. Na sve strane lade, najviše je belih. Gde god da se osvrneš, vidiš neku. Uglavnom ih voze taksisti i kad bi pričale puno bi se saznalo, s obzirom na kilometražu koju su prevalile i godine ostavljene iza sebe, a o kojima svedoči krpljena limarija. Zapravo, ne moraju da kažu ni reč. Samo ih pogledaš i sve ti je jasno.

Pomislila sam kako su sve provincije, ali one malo zabačenije, u nečemu slične. Garderoba vanvremenska, frizure iz nekih davnih filmova, a ovde čak i poneki zlatni zub zasija u momentima kada uzaludno pokušavaš da se sporazumeš sa lokalcima. Iako postoje razne definicije provincije, najviše mi se dopada ona koja kaže da je provincija zapravo stanje svesti, a ne geografski pojam, jer je dobro zamaskiranu možeš sresti i u srcu velikog grada. Pa je sasvim moguće i obrnuto. Da veliki grad sretneš u srcu provincije.

Sećam se te prve šetnje širokom, glavnom ulicom koja nosi ime nekadašnjeg predsednika i radoznalosti sa kojom sam upijala nove slike. Prvo čuđenje izazvale su mesare, male prodavnice sa improvizovanim tezgama, prekrivenim linoleumom. Iznad tezgi vise komadi svežeg mesa. One raskošnije imaju frižider. Čak sam na jednom mestu videla glavu krave nataknutu na neki kolac, koja je trebala da posluži kao reklama i znak da se tu može naći sveže meso. Kasnije sam čula da se životinja zakolje i proda u toku jednog dana. Pomislila sam samo, a šta bi moja Sneža rekla da vidi ovo, kao veterinarska inspektorka, pa sam morala krišom da napravim neku fotku da joj pošaljem. Reakcija je bila: pa to je sveže meso!!!

Ovog puta sam naletela na meso koje je bilo prekriveno gazom, što je ređa opcija.

Nije mi lako da se sporazumem, jer ljudi ne govore engleski. Pokušala sam da naučim nekoliko osnovnih reči azerbejdžanskog, ali teško mi je išlo zbog glasova koji ne postoje u našem jeziku. Pa sam zaključila da je ipak lakše da učim ruski, koji još uvek mnogi stanovnici Azerbejdžana govore, a neki mu čak daju prednost. Ni sa ruskim nisam daleko odmakla. Ne stigoh ni do osme strane kao onomad Balašević u pesmi gde kaže da slabo divani madžarski.

Zanimljivo je to ovde sa jezikom. Pre neki dan sedim u kantini sa dve koleginice koje su razgovarale. Inače, ovde je potpuno normalno da ljudi pričaju na svom jeziku iako si ti sa njima u društvu i ništa ih ne razumeš. Kod nas se to smatra nepristojnim i jedine osobe koje vode računa smo zapravo nas četvoro iz ex YU. Jedino se mi odmah prebacimo na engleski kad nam se neko sa strane pridruži. Ostali ne daju ni pet para. I kao što rekoh, sedim ja sa njima, one pričaju i ja vidim nešto mi je čudno, ali ne shvatam odmah šta. Kad ono, jedna priča azerbejdžanski, druga ruski, a pričaju žene, sve vrca od diskusije. I nasmejah se, pa onda i prokomentarišem, a one me pogledaše iznenađeno šta se ja tu i čemu uopšte čudim, nečem tako normalnom.

Zemlja je vrlo specifična i drago mi je što imam priliku da je upoznam.

 

Švajcarska, drugima si suđena

Pre nego što sam stigla u Azerbejdžan, provela sam pet dana u Švajcarskoj, na obuci za posao koji ovde radim. Nisam imala mnogo vremena za šetnju i upoznavanje okoline, ali i ono malo je bilo dovoljno da shvatim da je to obećana zemlja, ali nekom drugom.

Prošetala sam pored Lucernskog jezera, malo zagledala u izloge radnji koje su bile zatvorene, iako je bila subota pre podne. Naišla sam samo na jedan supermarket koji je radio. Selo je lepo, ljudi su se sa osmehom javljali na ulici, od čega sam se davno odvikla. Napravila sam krug, zaključila da bi meni tu bilo dosadno i da mi je jedna šetnja sasvim dovoljna.

Na putu ka ciriškom aerodromu posmatrala sam okruženje. Sve je delovalo tako utegnuto i zategnuto, nigde nereda, nigde haosa. Sve je bilo baš kao nacrtano, kao da to drveće eto tako raste po zadatku savršeno pravilno i u jesenjim bojama koje su ustanovljene procedurom. Na momente sam očekivala da će odnekud da se pojave ljubičaste krave sa omota za čokoladu. Nisu, one krave su bile ipak sasvim obične švajcarske krave potpuno nesvesne činjenice da ih je zadesila neobično srećna sudbina da pasu na zelenim livadama sa razglednica. Zapravo sve vreme boravka tamo sam imala utisak da sam ušetala u razglednicu, ali te divne novembarske boje nisu mogle da probude čula, niti osećanja. Iskustvo je ličilo na jelo koje je na tanjiru izgledalo savršeno, prelepo aranžirano, ali bez ijednog začina kad ga probaš.

Na aerodrom me dovezao mercedes S klase, a vozio ga je savršeno obrijan i uglađen vozač. Tu smo se Švajcarska i ja pozdravile.

A onda sam stigla u Azerbejdžan.

Čim sam videla čoveka koji će da me vozi, sve mi je bilo jasno. Ništa od odlično skrojenog odela ili daleko bilo – mercedesa. Oniži lokalac u žućkastoj jakni nevoljno je držao tablu sa natpisom hotela u kojem ću raditi i kad sam mu mahnula i nasmejala se, samo je ostao ozbiljan i preuzeo kolica sa koferima. Ubacio ih je u vozilo koje me podsetilo na auto tipa lada karavan (ma je li moguće!! Lada?), a onda jurnuo kroz bakuansku gustu maglu. Pitala sam se kako može da vozi tako brzo pri tako niskoj vidljivosti. Kad smo se malo udaljili od grada, magla se podigla. Želela sam da posmatram pejzaže, ali bi me na momente san savladao, jer sam putovala celu noć.

Ono što sam u budnim momentima zapazila bila su brda gotovo bez rastinja. Međutim, kako smo odmicali tako je i rastinje počelo da se pojavljuje. I ovog puta polja, krave, ali ove su bile nekako manje uglađene i delovale skromnije, iako su imale daleko veću slobodu. Dok su se one švajcarske uredno držale polja (ko zna, možda pre ulaska na pašu imaju neki ID za prijavljivanje), ove su prelazile put kojim smo se vozili ne mareći što im tu nije mesto. Kao da misle – ma šta me briga, ionako ne znam kad ću da završim pod nožem nekog mesara. Bilo je i ovaca koje su isto tako povremeno izlazile na put. Zelenilo oko puta delovalo je čupavo i neuredno, poput čobančice koja ne haje za češalj, nesvesna koliko je baš zbog tog svog nehajnog izgleda lepa.

I odmah mi se dopao Azerbejdžan sa svim tim nesavršenostima. Bilo mi je drago što je to moja destinacija, a ne Švajcarska. Nekako me podsetio na Srbiju, isto tako čupavu, svojeglavu i jedinstvenu.
Vreme će pokazati da li je osećaj bio pravi.

Inshallah!!