Marika je želela da zaspi, ali se san nepravilno rasporedio po ostalim sedištima, zaobilazeći njeno. Ovo je bila jedna od onih situacija u kojoj je najvažnije da zna naredni korak, eventualno dva. Onda se u međuvremenu pojave putokazi za dalje. Kada se tako sledi put, sa njega isijava neobična draž, jer se otkrivaju nova čuda i javljaju neočekivane spoznaje. Oseti se čudesno živom, pa širom otvorenih očiju plovi kroz sadašnji trenutak, hvatajući njegove dragocene poruke.
Prvi susret sa svojom zemljom nakon mnogo godina protekao je kao susret davno rastavljenih prijatelja koji nemaju više šta da kažu jedan drugom. Zapazili su promene, razmenili komplimente, prećutali neugodne činjenice i nastavili dalje. Ona ka svom hotelu, a ulice i bulevari velikog grada ka novim putnicima koji će im se više obradovati. Taksista je bio uviđavan i ćutljiv, što joj je sasvim odgovaralo. Očigledno je znao o kom se hotelu radi kada mu je rekla naziv i adresu, a po načinu na koji je klimnuo glavom zaključila je da o tom mestu ima dobro mišljenje.
„Dobro je“, pomisli, znajući u kakvom je stanju bila dok je tragala za hotelom po internetu. „Moglo se desiti da sam pogrešno procenila jer se sa tim hotelima nikad ne zna.“
Spustila je stvari na ulazu u malu, ali čistu sobu. Umirila se kada je videla da hotel odgovara njenim očekivanjima. Istuširala se, a zatim zaspala ne navijajući budilnik, jer je znala da će se probuditi dovoljno rano da bi stigla na neki od prepodnevnih autobusa. Zatim je sledilo tri sata vožnje…, a šta nakon toga ‒ kazaće se samo.
Postoje trenuci kada se čovek sasvim dobrovoljno odrekne bilo kakvog ličnog učešća u sopstvenom životu, kada se prepusti višoj sili da ga vodi, pokorno, bez reči primedbe ili žalbe, skrušeno i gotovo nemoćno ‒ celim bićem verujući da je jedino tako dobro. Nije svestan odakle crpi snagu za korake, niti kuda ide. Samo ima potrebu da hoda napred, dalje, do mesta na kome stanuju odgovori. U tom stanju nema emocija, odevene su prazninom, i jedina misao je kako napraviti sledeći korak. Ima nekog čudnog zadovoljstva u tom potpunom odricanju od sebe i nesposobnosti da se oseti strah, tuga, bol, radost ili bilo kakva druga emocija. Kao da se odsustvom osećanja gubi i potreba za odgovornošću prema svima i svemu. A opet, daleko je od neodgovornosti jer postoji snažna svest o prisustvu nečeg višeg, većeg, još uvek nespoznatog koje vodi tačno tamo gde treba. To su trenuci koji donose nove uvide, premeštaju ceo život u neku drugu sferu, dajući mu potpuno novo značenje. Marika je to dobro znala, jer je jednu veliku promenu već proživela upravo na taj način. Zato se sada sa punim poverenjem prepustila snu, znajući da će ustati na vreme i da će sutra biti tačno tamo gde treba da bude, uprkos tome što u ovom trenutku nije sigurna ni gde je to, niti šta će joj sutrašnje putovanje doneti. Savladana umorom, nije ni primetila da posle dugo vremena prvi put spava sama u krevetu. San je bio dubok i težak. Jedino čega se sećala ujutru jeste njena baka Katica, koja joj je, držeći varjaču u ruci, nešto objašnjavala dok je mirisna supa na šporetu ispuštala oblake pare. Kada se probudila, shvatila je da je miris stvaran i da je soba očigledno iznad kuhinje, čim je tako intenzivan. Ustala je zadovoljna što ima dovoljno vremena da popije kafu.
„Čudno“, reče u sebi. „Da mi je neko rekao da ću danas ovde ispijati svoju jutarnju kafu, ne bih mu verovala. Ali tu sam i idem da vidim o čemu se radi. Zašto sam toliko odbijala sve ove godine da dođem ovde? Ne znam, ne znam“, vrtela je glavom gledajući svoj lik u ogledalu i pitajući se da li ta dva lica predstavljaju istu osobu.
Autobus kojim se zaputila do svog grada nije izgledao mnogo drugačije od autobusa kojim se vozila pre dvadeset godina. Odsustvo jasno definisanog plana donelo joj je zavodljivi osećaj avanture. Za početak otići će u mali kafe preko puta zgrade u kojoj je živela i tamo smisliti šta dalje. Toliko zna. Sada joj treba tišina. Tišina koja je prvo donela mir, a onda se pretvorila u okean, i svaki talas koji bi je zapljusnuo izbacio bi novu sliku starog života o kome godinama nije razmišljala. Umesto drvoreda pored puta, počeli su da se nižu prizori iz prošlosti. Danijel – dugo, dugo, nije razmišljala o njemu, niti o trenutku kada se srušilo sve što joj je do tada bilo važno.
Zatekla se u toj ruševini ponovo, pokušavajući da se seti naziva mesta u koje je autobus upravo ulazio. Gusti, sivi oblaci su se spustili i jaka kiša je počela da dobuje po krovu. Kišne kapi su sustizale jedna drugu i pretvarale se u male potočiće na prozoru, spirajući tanak sloj prašine. Na momenat je izgledalo kao da je veče, a ne rano prepodne. U prozoru je videla svoj lik, ali drugačiji. Zatim je videla svoju staru sobu i u trenu se predala velikom talasu protiv koga nema smisla boriti se. Zaronila je u tu vodu spremna da se u njoj utopi ili ispliva na površinu ‒ šta god. Samo sada mora da bude tu i mora da se prepusti. Prvi put nakon mnogo vremena potpuno se predala mislima koje su nailazile ne procenjujući da li su dobre ili loše.
„Ovaj… Ja… Zaljubio sam se…“, odjekivalo joj je u ušima.
U sekundi je odlučila da pusti sve kočnice i da osvetli taj momenat u potpunosti. Prva stvar koju je uočila bilo je potpuno odsustvo bola, kao da se priseća nečijeg tuđeg života. Emocije su bile čudne, izmešane, ali ništa nije bolelo. Našla se potpuno zatečena ulogom pasivnog posmatrača sopstvene prošlosti. Slike koje su se upravo pojavljivale nekada davno su je kidale na komade; sada ih je doživljavala na potpuno nov način. Stoga je polako, kao da odmotava staru vrpcu na kojoj su snimljeni životno važni događaji, počela da zagleda svaku od scena.
Nastaviće se
Prethodni nastavci
