Kada bi postojali saobraćajni znaci u svetu hrane i nutricionizma, tada bi sigurno jedan od znakova opasnosti bio: Stižu praznici. Samo gledam snajke kako užurbano razmenjuju recepte, što masne, što posne i tačno znam šta sledi nekih mesec i kusur kasnije. Pojačana prodaja sredstava za mršavljenje, preparata za snižavanje holesterola i čega sve još ne čime savremena farmaceutska industrija nastoji da ućari na ljudskoj osobini zvanoj neumerenost. I sad da tu meni prođe neka priča o zdravoj hrani? Ma nema šanse. Zato ni neću da gnjavim o tome.

Nego, ovih dana mi je popravljena rerna koja je neopravdano dugo bila u kvaru. I onda sam rešila da častim sebe nečim što odavno nisam pravila. I setim se ja nekih štrudlica sa makom koje bih mogla da napravim, al’ sa orasima i krenem da tražim recept. Ne znam koliko dugo sam tražila recepte. Ne sećam se kada sam poslednji put nešto spremala iz njih. I onda, svaki put isti ritual. Kada ih pronađem (a danas je to baš dugo trajalo), onda listam jedan po jedan, pažljivo, da mi ne promakne onaj koji tražim, a koji ću već prepoznati po rukopisu, veličini papira, umrljanosti (najdraži su mi oni što su najviše umrljani, te sam najčešće spremala). I milion puta sam pomislila kako sve to treba da prepišem u neku lepu svesku i imam svoj pravi kuvar, kao prava domaćica, al’ ništa. Jednom sam probala da pišem u neki rokovnik, a onda sam tih desetak listova iscepala i smestila ih uz ostale recepte i bila baš zadovoljna.

Iskreno-nije stvar samo u receptima. Kada krenem da ih listam, tako pažljivo, svašta nađem. Tu je Snežin sastav iz srednje škole koji se zove “Iluzija” i o kojem neću reći više ni reč, jer će me ubiti. Pa su tu onda razne poruke – moje instrukcije Sneži šta sve treba da završi dok sam ja na godišnjem od pre dvadesetak godina. Pa onda telefonski brojevi ljudi za koje bih ozbiljno morala da razmislim ko su, pa papir iz moje nekadašnje biljne apoteke na kome piše “odmah dolazim”, pa spisak šta treba da se naruči za biljnu apoteku, pa recept za sok od višanja moje drugarice Zorice sa kojom sam još u ranoj mladosti sklopila pakt da NIKADA, ali baš NIKADA nećemo razmenjivati recepte “k’o žene”, pa crtež za haljinu kakvu bih htela da sašijem (nikada je nisam sašila), a najviše od svega volim jednu Snežinu poruku sastavljenu iz više delova, gde mi kaže ko me je sve zvao, tražio, šta bih sve trebalo da uradim i na osnovu koje bi čovek još pomislio da sam bila stvarno jedna vrlo zauzeta poslovna žena, i koja je počinjala jednim krupnim: SEKO.

Druga dimenzija ove dragocene imovine su rukopisi. Ima ih raznih. Prvi na spisku je rukopis moje mame i to iz jednog vrlo jednostavnog razloga, a to je – što je to moja mama. I uglavnom su kolači obeleženi maminim koleginicama od kojih su recepti prepisani: bela torta Gocina, pogačice sa sirom Juline, podravske kocke Nada… Drugi po redu su recepti moje koleginice Jasne i onda shvatim da je ovo putovanje kroz recepte divna prilika da se prisetim svojih koleginica kojih sam tokom svog podužeg radnog veka prilično imala. Pa moji rukopisi u raznim fazama. U fazi kad sam pisala udesno. U fazi kad sam pisala ulevo. U fazi kad su mi slova pijana.

A ono što najviše zadivljuje, to je raznolikost papira na kojima su recepti pisani. Od iscepanog papira iz sveske, preko papira iz rokovnika, pa preko omota za pismo, pa čvrstog pak papira koji sada može da bude zanimljiv samo kao muzejska vrednost, pa sve do kartona isečenog iz kutije anbola jer mi je to bilo najzgodnije i najbrže da uhvatim beleške od moje koleginice Vere, onako za recepturom.

I tako to moje traženje recepta zna da potraje mnogo duže nego što sam planirala. Dok sve to isprevrćem, pregledam, prisetim se, zamislim se, nekad me i prođe volja da bilo šta spremim. Sasvim mi bude dovoljno to što sam prelistala recepte. Nekako sam i setna i zadovoljna i brižljivo ih na kraju skupim i ostavim “da znam gde su, da ih ne tražim sledeći put”.
I ko bi rekao da recepti imaju još neku svrhu sem one da se iz njih nešto spremi. A eto, ispade da imaju. I svi filozofi ovog sveta, i sve velike rečenice rečene da bi bile upamćene izgube se pred nekim listom papira sa par masnih flekica u koji je upisana lična istorija, iskreni budimo, jedina važna…