Dugo već razmišljam o tome šta je sloboda.  Mislim, ona prava sloboda koja ti dopušta da se osećaš dobro sa svim svojim izborima koje napraviš.

U neko nezrelo doba misliš da je sloboda mogućnost da radiš sve što poželiš, kad god poželiš. A ne znaš tada da je sloboda poput vatre: ako nije kontrolisana, uništiće sve pred sobom. Takvo shvatanje slobode znači da možeš da posegneš za čim god želiš, bez ograničenja, da bi nakon nekog vremena našao sebe okovanog lancima neke navike, želje, htenja, strasti.  Apostol Pavle je tako dobro rekao: „Sve mi je slobodno, ali nije sve na korist. Sve mi je slobodno, ali neću da šta ovlada mnome“.

Mislim da je pogrešno shvaćena i sa aspekta društva. Dokaz za to su mnogobrojne revolucije koje su u konačnici pojele svoju decu, a borci za slobodu shvatili da su samo promenili kavez. Ono što je fascinantno jeste da ljudi još uvek upadaju u tu zamku ne shvatajući da je jedini način na koji se menja svet onaj da prvo menjaš sebe. Gandijeva rečenica  „Budi promena koju želiš da vidiš u svetu“ je previše citirana a ni blizu dovoljno primenjena. Kada bi svako ko poželi promenu u društvu u kojem živi prvo krenuo da menja sebe, o kako bi to društvo samo po sebi postalo bolje. Kada bi prst uperen u druge napravio polukružno okretanje.

Iskreno verujem da se se ni jedna promena na bolje ne stvara rušenjem starog, već izgradnjom nečeg novog pored čega to staro jednostavno neće imati šanse da opstane.

Još jedno shvatanje slobode je vrlo varljivo. Ono u kojem biramo sebi partnera, nekog sa kime ćemo da hodamo kroz život. Danas, kada možemo šta god hoćemo, da se udajemo i ženimo sa kim želimo, koliko puta želimo, da se razvodimo kad god hoćemo, da imamo partnera do mile volje bez da nešto posebno budemo osuđivani zbog toga jer to polako postaje novo normalno, e baš danas smo usamljeniji nego ikada ranije. Sami ili udvoje.

Onda, jako je zanimljivo kako u trci za novcem mnogi ljudi uopšte ne kapiraju kakav je krajnji motiv. Krajnji motiv najčešće nije posedovanje novca iili materijalnih stvari, cilj je sloboda koju ti novac pruža da živiš životom kakvim želiš da živiš. I onda se opet to jurcanje za parama izmetne u svoju suprotnost, u čistu robiju da bi imao taj novac kojim želiš sebi da omogućiš takav život, za koji na kraju nemaš vremena, jer moraš da zaradiš te pare.

Da li nam zbog svega ovoga treba neka nova definicija slobode? Ona koja će doneti drugačiji rezultat?

Odavno sam shvatila kakve se tu zamke kriju i u nekom trenutku sam zaključila da je sloboda sposobnost da odabereš ono što je najbolje za tebe u datom trenutku. Vrlo romantičan zaključak moram priznati, vrlo „pravednički“ orijentisan, ali sloboda definisana na ovaj način je ipak malo ograničavajuća u smislu da uvek treba da izabereš jabuku umesto kolača naprosto zato što je tako bolje. A neće biti da je baš tako. Da bih sada došla do mesta na kome mislim da je prava sloboda prihvatiti sebe takvog kakav jesi – nesavršen, sklon greškama i da taj put kojim ideš ne uključuje baš uvek najbolji izbor u tom trenutku.

Međutim, sa više slobode dolazi više odgovornosti. Što je veća naša sloboda, to trebamo biti spremniji da je damo drugima. Ako ja mogu da budem ono što jesam, bez obzira što se to možda nekom neće dopasti, utoliko treba da budem spremnija da je dam drugome, u istom tom obliku. Iz toga dolazi da više slobode znači i više tolerancije. I onda ispada da se sloboda otkriva u slojevima, pri čemu svaki sloj donosi neki potpuno novi nivo i drugačije značenje. Patrijarh Pavle je govorio o dve slobode: moći ne grešiti i ne moći grešiti. Koliko god da je rezultat ovih sloboda isti, one nisu iste, nalaze se na različitim nivoima. Jer, možeš da ne pogrešiš, ali možeš i da možeš. Ne moći pogrešiti je sasvim druga priča.

I onda ukapiraš da koju god opciju slobode da razmatraš, svaka od njih nema toliko veze sa spoljnim okolnostima koliko sa tvojim unutrašnjim svetom. Prava sloboda znači stati iza svog autentičnog JA, čak i onda kada to nije jednostavno. Čak i onda kada ti hiljade malih glasića pevuše da kažeš ne. Istinsko oslobađanje dolazi iznutra. Neko je to tako dobro primetio: kada se jaje razbije spolja, gubi se život. Kada se razbije iznutra, život tek počinje.

Sve je ovo jako zanimljivo. Uprkos svim tim licima slobode, svako od nas, koliko god da se oseća slobodnim, ipak može da ima neke samo svoje zatvore koji spolja nisu vidljivi, a koje teško uoči čak i onaj ko u njima boravi. Ti unutrašnji zatvori se zatim reflektuju na spoljašnji svet i tada doživljavamo pretnju svojoj slobodi kao nešto što dolazi spolja.

Mislim da svako ko želi da pravi ozbiljne korake na svom ličnom putu razvoja s vremena na vreme treba da preispita svoje odnos prema slobodi. Gde je ima previše? Gde je ima premalo? Gde bi trebale da se postave granice, a nema ih? Na kom se mestu sloboda pretvorila u svoju suprotnost? Čemu robujem? Koji izbor danas mogu da napravim a koji je drugačiji od onog juče, s obzirom da me taj izbor od juče nije doveo tamo gde želim da budem?

Ja sebe ovako nekad pitam. Posebno kada se zatvorim pa danima ne izađem iz kuće, a to se dešava kada imam dosta da pišem. I upitam sebe da li sam se to smestila u neki dobrovoljni zatvor? A onda uđe sunce kroz prozore moje dnevne sobe i svetlost padne pod takvim uglom da mi stan izgleda kao da je mesto smešteno u središtu raja, sa sve cvećem, i shvatim da mi je toliko lepo, da ja naprosto nemam potrebu da odem bilo gde da bi mi bilo lepše. Taj ušuškani svet koji tu postoji je toliko divan, da mi je nekada zaista dovoljno samo toliko da sunce uđe kroz prozore mog stana.

Pa kada ponovo izađem napolje, iznova otkrivam svet.

Pišem tekst o slobodi jer se nikada u životi nisam osećala slobodnijom. Ne od drugih. Slobodnom od sebe same. Od svojih očekivanja, ciljeva koje sam nekad sebi zacrtala pa se posle maltretirala samokritikama zašto ih nisam dostigla. Slobodnom da pogrešim i da se posle zbog toga ne grizem. Da izaberem nešto što možda i nije najbolja opcija za mene u tom trenutku, i to samo zato što volim. Eto volim. I hoću sad kolač, neću jabuku.

Ali, sloboda ima mnogo lica. Mnogo slojeva za otkrivanje.  Kao kad se penješ na brdo pogleda usmerenog ka vrhu, pa kad do vrha stigneš, ono se pojavi novi. I sve tako. Celog života to otkrivanje traje i što veći put pređeš vidik je jasniji. A ti u slobodi komotniji i bolji.