Nakon knjige, a posebno nakon filma “Jedi, moli, voli” mnoge su žene stavile prst na čelo i zamislile se nad svojim životom posmatrajući ga iz sasvim druge perspektive, sa ozbiiljnim namerom da nešto promene. Trećeg septembra ove godine, Elizabet Gilbert je proslavila tačno 20 godina od dana kada je stavila tačku na svoj bivši život, sela u avion za Rim i započela putovanje o kojem je par godina kasnije brujao ceo svet.

Danas, dvadeset godina kasnije, još uvek nas prodrma poruka koju nam je poslala tom svojom knjigom i životom. Da je tako, ispričala nam je Liz pre neki dan kada je putem društvenih mreža najavila novi vid interakcije sa svojim čitaocima na substack.com. Na povratku sa jednog putovanja, žena na carini joj je postavljala razna pitanja: gde je bila, zašto je bila, ne prepoznajući je. Kada je saznala sa kim razgovara bila je oduševljena i rekla joj da na tom aerodromu svaki dan bar jedna osoba na pitanje gde je bila, zašto je bila, odgovori sa: bila sam na svom Jedi, moli, voli putovanju.

Pa se pitam do koje mere knjige, filmovi i ljudi oko nas koji žive nekonvencionalne živote mogu da utiču na nas tako da iz korena promenimo svoj život.

Dobro se sećam kako sam se osećala nakon ovog filma. Već sam bila u Beogradu i na neki način započela svoje putešestvije. Samo sam se nekako prepoznala u njoj i već počela da maštam o tamo nekom Baliju. Pojma nisam imala šta me još čeka, gde ću se sve naći i kako će moje putovanje izgledati.

Međutim, ono seme koje je davno bačeno u zemlju pa izraslo u moćnu biljku promene posadio je neko drugi. To je bila moja koleginica Ljilja, sa kojim sam radila u apoteci na samom početku svog radnog veka. Ona je imala trideset i nešto, bila je singl i nekako živela život po svojim pravilima. Bila je neobična, zanimljiva, svoja. Ja sam tada bila u braku, svesna da sa svojih 26 godina niti sam imala nekih iskustava, niti je moj život u tom trenutku obećavao da će ih biti. Ta njena sloboda koja je bila nešto potpuno drugačije od bilo čega što sam do tada videla tako izbliza, ostavila je na mene veoma snažan utisak. Sećam se kako je na pitanje hoćemo li se videti nakon posla umela da odgovori onim svojim mekim glasom, obojenim bosanskim akcentom sa:

– Ne mogu, idem da vozim biciklo.

Kao da je ta vožnja biciklom najvažnija stvar na svetu. Za nju je u tom trenutku bila, umela je da uživa u životu i živi u sadašnjem trenutku. Živela je život onako kako je htela. Sama, svoja, a ja sam je posmatrala kao gladno dete koje stoji ispred izloga poslastičarnice i zalepljenih dlanova za staklo pogledom pažljivo posmatra svaki kolač koji bi ušao u vidno polje, bez nade da će ijedan od njih probati.

Naši su se putevi razišli, čak nismo uopšte ostale u kontaktu nakon njenog odlaska u nove životne avanture. Ja sam krenula jednim duhovnim putem, ona potpuno drugim i to naše druženje koje je na početku bilo intenzivno, samo se rasplinulo, tako da danas nemam predstavu gde je, ni šta radi.

Međutim, često se setim Ljilje. Kasnije, kad sam došla u Beograd i sama počela da živim tim slobodnim i svojim životom, osetila bih zahvalnost što sam dobila priliku da se zasladim ovim kolačima koje sam onako željno posmatrala kroz izlog, potpuno svesna ko je to seme slobode u meni posadio. I pošaljem joj ljubav, gde god da je.

Različiti ljudi, knjige, pesme i priče došli su na ovaj svet da bi nekom upalili svetlo i pokazali put. Ako su to ljudi, često toga uopšte nisu  svesni. Ako su pisci ili umetnici, verovatno u momentu dok stvaraju to svoje delo ne znaju kakve će posledice izazvati time što su prvi hrabro iskoračili i pokazali kako se može. Bez obzira ko je ili šta je u pitanju, ljudi, knjige ili nešto treće, taj dragoceni momenat buđenja, ili ti momenti koji zajedno ucrtavaju potpuno novi put ispred nekoga ko je voljan da njime krene, predstavljaju ključne tačke koje jedan život čini voljenim od strane onog ko ga živi. Što je velika stvar.

Za nekog to neće biti daleko putovanje, biće izlazak iz odnosa koji je bolan, za nekog ulazak u nešto za čega ranije nije bilo hrabrosti, za nekog to će biti otkaz na omraženom poslu. Svaki je čovek druga priča, svakom je sloboda nešto drugo, ali pre ili kasnije suočimo se sa njom na nekoj životnoj raskrsnici. Pitanje je samo hoćemo li pobeći od novih mogućnosti ostavši u uverenju da nas život čvrsto drži u šaci ili ćemo poverovati da nas ta ista šaka nežno može odneti na najneverovatnija mesta dok se u njoj osećamo voljeno i bezbedno.

Zato imamo pisce kao što je Liz Gilbert, koleginice kao što je meni bila Ljilja, neobične prijatelje, imamo knjige, pesme, a sada i brojna videa posle kojih nam kvrcne u glavi i mi shvatmo da nema šanse da nastavimo dalje istim putem kojim smo do sada išli.

Ostavljamo razočarane partnere, prijatelje, rođake i ljude koji će zbog naše odluke biti prinuđeni da menjaju svoju rutinu, jer je ta odluka uticala da se i njihov svet menja, ali na način na koji to nisu želeli. I neće im biti drago, reći će nam da smo se promenili, pokušaće da u nama probude osećaj krivice, a sve u nameri da svoj svet, takav kakav je bio do sada, ne menjaju.

Međutim svako od nas ima samo svoj put, a među brojnim zadacima koje treba da obavimo na ovoj zemlji je i onaj da shvatimo da nismo tu kako bismo ispunjavali tuđa očekivanja. Čak i sa svojim sopstvenim treba da obavimo iskren razgovor i vidimo koliko svako od njih ima smisla. Zadatak jeste da shvatimo gde se krije ta naša sloboda. Možda solo, možda u paru. Možda na novom poslu, možda na poslu koji smo sami za sebe osmislili. Možda ipak u svojoj zemlji nakon brojnih avantura negde napolju.

Nikada neću prestati da verujem u čuda. I snažno verujem da će se onima koji ovakvu slobodu iskreno požele javiti vesnici noseći seme za neka buduća buđenja, kada za to dođe vreme. Put ka ovakvoj slobodi nije uvek lak, ali svako ko je doživi reći će da je vredela svakog trna koji se usput pojavio.