– Sladoled… dovikuje daleko detinjstvo kroz uzani pendžer, i sam nagoveštaj ovog slatkog ukusa koji obećava ispunjava nas dečjom, nesputanom radošću jer će se već za koji trenutak, u zamenu za nekoliko svežih domaćih jaja, u našim rukama topiti  ledene kugle na vrh krckavog fišeka. Pa onda…Avgustovska popodneva kada nas omamljene vrućinom, zamorene od vije i šuge prevari san, a topot konjskih kopita koji dopiru sa ulice u pravilnom ritmu peva najlepšu uspavanku…

Bezbedno i milo, otiče detinjstvo u ponornicu nevidljivih tokova.

A nama se iz tople sobe nekako ne izlazi. I zašto bismo? Kroz okna, zatvorena ili otvorena, ionako možemo da vidimo i čujemo sve što je važno. Ko se novi doselio u komšiluk. Gde se mogu kupiti najjeftiniji i najbolji rezanci za supu. Ko je umro. U koliko će sati  nestati struja.

Prolaze iskričave Nove godine poput svetlosnih vodoskoka i šarene kapi koje pritom padaju lepe nam se za lice, urezujući svaki put po neku novu boru. Promenili smo oblik; formu i suštinu. Postali smo odrasli ljudi. A život smo nastavili da posmatramo i slušamo – kroz prozor. Zadovoljavamo se tek odjecima i žagorima koji nas u svom pohodu samo lagano dotiču.

Ti  žagori se smenjuju.

Prvo oni nezadovoljnički, štrajkački. Želja, potreba, bes, nemoć, niti su koje se upliću u ovo pletivo, a ono,  zrelo i završeno nikoga neće moći ugrejati.

Pa oni euforični, pomešani sa zvukom pobedničkih sirena jer smo eto, i tako mali, ipak uspeli da se jedini popnemo na neki strašno važan vrh.

Makar i taj sportski.

Pa onda politički. Ti žagori potpuno drugačije mirišu. I boja im je drugačija. Najsitnijim slovima ispisuju sasvim novu istoriju koja se možda nigde neće učiti, ali koja će biti upisana u gene novorođenih…

Od svih žagora koji se bez odobrenja uvlače u naš mir najviše prijaju, ipak, oni praznični. Iako mnogo ređi nego nekad, još uvek miluju uho. Bezbrižni šetači u svojoj dokonosti dovikuju jedni drugima šeretske doskočice i smeh se prosipa bez ostatka…Pa tek muzika! Lupkaju razdragane note o stakla i teraju ih da plešu u ritmu, a prozori, navikli na svoju nepomičnost u nameri da zaplešu, nevešto tek zadrhte. Negde sa oboda naselja, promukao od cigareta, stiže glas koji poziva na još jedan ludi krug na ringišpilu. Neko se na njemu vrti, odbacuje, vrišti. I sasvim sigurno uživa u tome.

I oni najtužniji i najtiši žagori, ipak se čuju. U svom muku plaze uz zidove i ledenim šapatom objavljuju da tamo napolju, neko, tim putem prolazi poslednji put. Iz te jezive tišine najednom se prolama apokaliptični zvuk pleh-muzike. Na tren se jeza prilepi za zidove, a onda, zajedno sa udaljenim tonovima nevoljenog marša odlazi na druge adrese.

A ispod prozora, kada sve drugo utihne, ostaju sakriveni ljubavnici u naivnom ubeđenju da su  sami i bez svedoka.Polegla tama na sve strane lažno ih uljuljkuje u verovanju da su sasvim otrgnuti od ostatka sveta…

Ceo jedan svemir smestio se sa druge strane okna. Nečije ljubavi, strahovi, bol, radosti. I sve to prolazi pored nas, nekim sigurnim putem, ka sigurnom cilju, dok mi bojažljivo pokušavamo da provirimo napolje i sa prvim daškom koji nas dotakne hitro odustajemo navlačeći teške zavese. U svom malom začaranom kutku tešimo se da je tako najbolje i najsigurnije. Neka se drugi izlažu opasnostima sa one druge strane…Mi ćemo ostati tu -do kraja.

I potpuno dobrovoljno nikada nećemo osetiti trenutak kada svež vazduh napuni pluća, obuzme čak i onu  najmanju  poru i naraste kroz nju u ogromna krila koja nas slobodno poput misli  mogu odneti do nepojmljivih visina…