Na kraju dana umorna i čudno rasterećena stigla je kući. Na vratima je sačekala uplašena bol, zaboravljena i zanemarena.

– Ceo dan nisam bila sa tobom. Jesi li sigurna da možeš bez mene? ‒ upita je bol lukavo trepćući.

Na trenutak je zastala, setila se čitavog dana koji je protekao sasvim drugačije od svih prethodnih u proteklih godinu i po. Pogledala je bol pravo u oči i rekla joj odlučno:

– Ovde više nema mesta za tebe.

Bila je to poslednja rečenica koju je izrekla pred spavanje. Noć je provela mirno, u slatkom snu. Ujutru, čim je otvorila oči, videla je bol upletenu u trepavice kako sa nestrpljenjem čeka. Ponovila je:

– Ovde više nema mesta za tebe.

Ustala je vedra i odmorna. Pustila je muziku, a slobodan dan ispred sebe iskoristila da se oslobodi svega što je vezalo za ono što su joj bile nade, želje i iluzije. Prizvala je u misli sve bakine priče koje joj je tokom godina ispričala, a koje su bile ispričane iz dva razloga. Prvi je bio da joj pomognu u tom trenutku kada su bile ispričane, a drugi je da ih zapamti kao pouke za neka buduća vremena koja će joj se učiniti teška. Sve ovo vreme, dok je žalila za nanom i pokušavala da preboli Danijela, nije razmišljala o tim pričama, jer su joj se činile bajkovitim i kao da nemaju veze sa realnošću. Ali sada te priče počele su da joj se vraćaju sa novim značenjem, kao da se niotkud pojavio novi vodič na putu na kom je zalutala. Bilo je to divno otkriće i prvi put je posle mnogo vremena posegnula za kutijom sa kamenčićima. Otvorila je, izabrala sivi, glatki oblutak i čvrsto ga stegla u ruci.

„Šta je to što me raduje? Pa za početak, živa sam i još uvek mogu da se smejem. Jeste, sama sam. Ali, to znači da imam potpunu slobodu da odlučujem o svom životu i šta ću da uradim sa njim, da ne moram da pravim kompromise, ne moram nikom da ugađam. Mogu da odem iz ovog grada, mogu da promenim posao koji nikada nisam volela, mogu da odem gde hoću.“

U trenutku su ogromne količine vazduha počele da joj ispunjavaju pluća. Osećala se kao da će svakog časa da poleti negde u visine, u nove prostore. Njena duša je odjednom postala mnogo šira od tela i potpuno ga prerasla, šireći se do beskonačnosti. Reč koja je dominirala njenim mislima bila je – sloboda. Sloboda od svih teških misli kojima se svakodnevno dobrovoljno potčinjavala, od života koji je gušio, od mraka i magle u njenoj glavi, od dobrovoljnog robovanja svemu što je sebi nametnula kao jedinu moguću realnost. „Ako sam ove okove razbila“, rekla je sebi, „mogu razbiti bilo koje.“

Počela je da se priseća svih onih maštanja kojima se nekada predavala, ali samo do određene granice jer su bila previše smela da bi ih premestila u životne planove. Kasnije, kada se njen san o kućici na periferiji i život sa Danijelom razbio u sitne komade, potpuno je sebi uskratila bilo kakvu mogućnost da se „zanosi“ nečim što joj samo može doneti novo razočaranje i ništa drugo. Radost koja je iznenada osunčala njeno biće pri samoj pomisli da život može izgledati i drugačije, potisnula je do tada stalno prisutnu opreznost. Uzela je olovku i papir i zapisala sve te lude snove koji su sada izgledali potpuno ostvarivi. Neki od njih su joj delovali toliko smešno kada bi ih zapisala, da se sama smejala na sav glas, ali je i dalje pisala. Nameravala je da ih sistematizuje i od njih napravi ozbiljan plan. Kako su se redovi na papiru nizali, tako je osećala sve veće olakšanje, otkrivajući čudnovato lekovitu moć pisanja. Reči više nisu bile neprijatelji. Od ovoga što je napisala napraviće novu sebe.

 Dani koji su usledili izgledali su kao da pripadaju nekoj drugoj osobi i nekom drugom životu. Ošišala se, promenila je boju kose i počela da vežba jogu. I, kada je zaključila kako diše kao nikada pre, stigao je poziv od školske drugarice koja već dugo živi u inostranstvu i radi u prestižnom restoranu. Trebala joj je pomoć u kuhinji, a znajući kakav je Marija virtuoz, nije dugo oklevala da je pozove. Pozivu je doprinelo i saznanje da je okruženje u kome Marija živi takvo da su mnogi želeli da odu na neko bolje mesto. Ovo je bila prilika da pomogne drugarici i uradi nešto dobro za tim kome i sama pripada.

– Samo dođi, naći ćemo nešto i za Danijela. Ovde će vam biti mnogo bolje ‒ reče pričljiva Lela nemajući ikakvog pojma o tome šta se dogodilo.

– Nismo više zajedno – reče Marija tonom kojim je i sama bila iznenađena, a koji bi upotrebila kada priča o nekom drugom, a ne o sebi.

– Izvini, nisam znala – reče Lela pokušavajući da sakrije neugodnost. ‒ U tom slučaju to što si sama razlog je više da dođeš. Ako nisi sama, naći će se posla i za dvoje. Samo dođi. Tvoje ruke su suvo zlato, trebaju nam.

– Čućemo se za par dana, moram da razmislim – reče Marija, ali je već u tom trenutku znala da će prihvatiti poziv. Pošto bi izgledalo neozbiljno da odmah potvrdi dolazak, ostavila je malo logičnog i očekivanog prostora koji će iskoristiti tako da osmisli sve praktične korake koje treba da preduzme kako bi što pre mogla otići u novo i nepoznato, da pruži šansu životu. Rešila je – ona će da veruje, a život neka uradi ostatak posla.

Dok se pakovala, njeno staro i zaboravljeno verovanje kako su čuda u životu potpuno normalna pojava, potkrepljeno bakinim pričama o načinima na koje se Bog stara za nas, sada se razvilo pred njenim očima kao morska pučina nakon dugog putovanja kroz planinske vence. Fascinirala je ta promena koja se odigra u ljudskom biću. Samo mesec dana ranije bila je utučena mlada žena bez ikakve ideje da budućnost može da izgleda drugačije od onog što je zamišljala (dok je imala snage da zamišlja). Sada je sve u njoj kipelo od želja, planova i mogućnosti koje su se otvarale. Bila je poput razigranog planinskog potoka koji je veselo preskakao svaki kamen na koji je nailazio svojim tokom i time stvarao ljupke male vodopade, a zatim hitao dalje tražeći nove izazove.

Razmišljala je o sebi kao o toj bistroj vodi i pitala se šta je to što određuje da li će voda teći ili stajati, jer do nedavno je bila poput jezera stopljenog sa okolnim pejzažem koje ne želi ni za trenutak da se tog pejzaža odrekne, podmećući nesebično glatku površinu savršenu za ogledanje. Jedno je sa drvetom koje tu raste. Jedno je sa kamenom čvrsto utisnutim u obalu. Za to jezero novo je ono što samo dođe. To je bila njena priča. Nije imala potrebu za pomeranjem, već potrebu za pripadanjem. Ona i Danijel. Jezero i pejzaž. Sve je tu, mirno i stalno, bez iznenađenja. Sada je izgledalo kao da su nevidljivi kopači dugo i pažljivo usecali kanal otvarajući mogućnost vodi da poteče, jedino što je trebalo je ukloniti branu. To se desilo onoga dana kada je uspela da pobegne iz tamnice svojih misli. Prvi put je iskusila potpuno nova osećanja. Dok je ona bila jezero, a njegova obala Danijel, imala je jasnu sliku kako njena budućnost treba da izgleda. Bar je tako mislila, jer se ta slika slagala od očekivanja, namera, pretpostavki i želja, a bila je, po njoj, logičan i iščekivan rezultat njenog života. Kada se obala urušila, jezero je izgubilo svoje jasne obrise, a slika budućnosti je postala mutna i nejasna. Očekivanja su odjednom odisala besmislom, namere izgubile svrhu, pretpostavke pobegle u nepoznatom pravcu, a želje izdahnule pod debelim naslagama bola. U takvom stanju nije želela da razmišlja o tome šta je logičan rezultat njenog življenja. Sada je svesno eliminisala logiku, stavila po strani očekivanja, nije se mnogo bavila pretpostavkama, a jedina želja joj je bila da zauvek zadrži ovaj osećaj da je živa. Stoga je njena slika budućnosti u ovom trenutku bila prepuna svetlosti i nije se mnogo zamarala detaljima sve dok topli zraci silaze sa nje.

Prvi put joj se osećaj neizvesnosti nije činio strašnim, već je postao magično privlačan. Kako je živeti u nepoznatoj zemlji? Kako li je raditi u restoranu? Kako će izgledati njen običan dan? Pitanja su se nizala, ali nije pokušavala da odgovori na njih. Znala je da odgovora može biti mnogo i da joj se novi život može dopasti, ali da je može i razočarati. Znala je da pred njom sada, kada je potekla svojim koritom, stoji more mogućnosti, i ništa joj se u tom moru nije činilo strašnijim od onog što je ostavila iza sebe ‒ nije mogla da zamisli ni težu bol, ni veći mrak, a već je znala kako izgleda, tako da nije morala da se plaši bilo čega što dolazi. Osim toga, potpuno je sama, a za sebe strah nije osećala. Naročito ne sada kada je to teško vreme bilo iza nje. Toliko joj se dopala ideja o odlasku, da je već tada, i pre nego što je otišla, imala potpuno drugačiji stav prema staroj slici budućnosti koju je tako brižno negovala godinama, a koja se zatim raspršila u bezbroj malih, sitnih, oštrih staklića sklonih da se bolno zarivaju duboko u dušu. Ono što joj je nekada bio ideal, najviša tačka koju je u svojim mislima mogla dotaći, sada joj se činilo ispod proseka i dosadno. Radost u slutnji nedoživljenog i neizvesnog neprestano je zapljuskivala njeno biće. Bila je presrećna zbog novog načina na koji doživljava svet, jer ni trena više nije mogla da zamisli sebe utučenu i jadnu.

„Odakle izvire ova snaga? Odakle je došla? Da li je tu bila sve vreme a ja je nisam videla, ili se pojavila niotkuda rešena da me izbavi iz mog mraka? Šta je to što kvrcne u glavi? Zašto kod nekog kvrcne, a kod nekog ne? I zašto kod mene jeste?“ Sva ova pitanja su je obuzimala više kao neobavezno ćeretanje sa samom sobom, nego kao ozbiljne životne zagonetke za koje treba pronaći rešenje. Shvatala je njihovu ozbiljnost, ali u ovom trenutku nije bila spremna da traga za odgovorima. Dosta joj je bilo torture u kojoj je ona sama i islednik i isleđivani. Rezultat je dobar i, kako je do njega došlo, manje je važno, sve dok je tu. Prisetila se onoga što je odavno znala, ali je pod teretom okolnosti u kojima se našla zaboravila da istina ima daleko manje veze sa činjenicama koje je objašnjavaju, a mnogo više sa načinom na koji se doživljava. Kako bi inače bilo moguće da potpuno iste stvari sada vidi sasvim drugačije.

Nakon nekoliko dana ponovo se čula sa drugaricom i saopštila joj da prihvata ponudu, a zatim je užurbano počela sa pripremama. Mislila je da sve mora da obavi što pre, jer joj se činilo da će svakog časa peščani sat, koji joj meri vreme, odbrojati svoja zrnca. U stvari, imala je sasvim dovoljno vremena na raspolaganju da sve završi bez pritisaka, samo ju je snažna želja da to bude u što kraćem periodu dovela u stanje fantastičnog ubrzanja. Jedino veće pitanje koje će joj ostati nerešeno nakon odlaske jeste stan koji ostaje prazan, ali o tome će misliti kasnije, rešila je. Kada prođe dovoljno vremena, odlučiće da li će ga zadržati ili prodati. Uvek postoji mogućnost da se vrati, ali nije previše računala na to. Urođena opreznost navela ju je da o tome odlučuje u vreme kada sve bude jasnije nego što je sada. Još uvek je taj prostor doživljavala kao svoj jedini dom, mesto kome pripada i koje njoj pripada. Nije znala da li će ikada biti kadra neko drugo mesto isto tako da doživi. Zato je želela da sve ostane kako jeste dok ne vidi u kom će pravcu krenuti njen novi put. Podjednako odbojno su joj izgledale obe mogućnosti ‒ i da se vrati, i da više nikada ne dođe tu. Zato je, umesto da o tome razmišlja, odluku prepustila nekoj budućoj sebi koja će znati mnogo više nego ova sadašnja Marija. U ovom trenutku bilo je to je za nju mnogo koraka unapred, a ona je trebalo da napravi samo jedan ‒ sledeći.

Iako je sebi uglavnom zamerala nedruštvenost, u ovim novim prilikama to je bila olakšavajuća okolnost. „Ljudi sa kojima se povremeno viđam i neće primetiti da me nema“, mislila je. Jedino nije znala kako će reagovati njena najbolja prijateljica, ali se nadala da će Milina urođena druželjubivost, uz mnoštvo drugarica koje ima, umanjiti osećaj praznine. „Svakako je mnogo bolje ovako nego da je obrnuto, da ona ode, a ja ostanem“, zaključila je.

U Marijinom životu je bilo malo veoma bliskih ljudi i oni su zauzimali ogromne prostore njene duše. Sada su već dva takva mesta ostala prazna i u dugim, samotnim danima je razmišljala koliko bi joj bilo lakše da ima više dobrih prijatelja koji bi nadomestili nedostatak tih ljudi. Ovako je morala da nađe način da sama popunjava te praznine ili da bar nauči kako da se suočava sa njima. Dugo joj to nije polazilo za rukom. Tačnije, svakog dana bi došla na ivicu tog ogromnog praznog prostora uporno istražujući njegovu širinu i dubinu. Sada će na neki način ostati i bez Mile, ali je znala da će ona Mili mnogo manje nedostajati nego što bi Mila nedostajala njoj da je situacija obrnuta. Donekle bolna spoznaja, ali je sa druge strane donosila olakšanje jer će mirnije otići. Za trenutak bi je obuzela zebnja koja je pratila pomisao o tome gde se krije njena lična vrednost ako niko neće previše mariti za njen odlazak, ali ideja o potpuno novom životu i novim iskustvima uskoro bi oterala te tamne oblake ispunjavajući je do sada nedoživljenim osećanjem slobode. Za mesec dana biće u drugoj zemlji, srešće nove ljude, imaće priliku da upozna jednu novu sebe ‒ onu koju do sada nije znala. Nije imala predstavu kako će se snaći i ponašati u potpuno novim okolnostima. Za početak, tu će biti Lela, koju poznaje od malena i to joj mnogo znači. Čudila se kako su se stvari namestile. Ranije o odlasku nikada nije razmišljala, a nakon raskida sa Danijelom previše je bila zaokupljena bolom da bi se bavila bilo kakvim novim mogućnostima. Kao da se savršeno podrazumevalo da će uvek ostati tu. Tako je bilo sve do dečijeg rođendana, odnosno onog dana kada se sve okrenulo. Tada su iznenada počele da se javljaju ideje o mogućnosti da svoj život promeni iz korena, da ode negde daleko. Ipak, bila je potpuno zatečena pozivom da to zaista i uradi. Setila se nanine priče o mislima i prvi put je u njoj prepoznala elemente realnosti. Do sada je tu priču posmatrala samo kao način da preokrene misli ako postanu sumorne i teške i da time sebi olakša, ali sada je prepoznala daleko širi značaj priče pitajući se da li je način na koji razmišlja put kojim menja svoju realnost? da li to od nje zavisi kakvim će joj bojama biti obojen život? i koliko se to slaže sa naninom pričom o tome da Bog vodi naš put?

– Pa slaže se – reče naglas – nana je lepo rekla, učini ti prvi korak, a Bog će ostalih devedeset devet. Zar ovo što se sada dešava nije dokaz te tvrdnje?

Uskoro će imati odličnu priliku da testira tu pretpostavku. Pred njom je čist, beli list koji tek treba da bude ispunjen. Za početak će napraviti skicu a kao osnova će joj poslužiti papir koji je onog dana nakon rođendana ispisala smejući se sopstvenim ludim idejama. U tom trenutku joj je sve izgledalo kao jedna igrarija, puštanje mašti na volju, zaobilaženje razuma, logike i svega što je sputavalo. Sad se malo zamislila nad novim događajima i ostala zatečena spoznajom da čovek sam mora da otvori vrata novim mogućnostima, jer drugačije one neće doći, i da obavezno mora da čisti prljavu reku misli. A ako je zaista tako kao što pretpostavlja, upita se šta li je tek radila sebi svakodnevno se predajući bolu, praznini i tamnom koloritu svakodnevice. Samo se stresla na tu pomisao i otišla do kutijice sa kamenčićima koje je baka pažljivo sakupljala. Nežno je uzela u ruke i odlučila da to malo blago nosi sa sobom. Ono će joj uvek biti podsetnik da vodi računa o čemu razmišlja i da se ne prepušta olako očaju i razočaranju.

Pretpostavljala je da će biti teško u početku. Slušala je priče ljudi koji su otišli van matične zemlje i najčešće su bile obojene nostalgijom, a taj prvi period nakon odlaska mnogi su opisivali kao najteži. Kad se odvajaš od starog, u susret ti ide novo, a ti ne znaš kome od ta dva pripadaš. Neko taj osećaj prevaziđe, pa posle sve bude u redu, neko ne prevaziđe, ali ipak ostane, a neko ne prevaziđe i vrati se. Marija nije znala u kojoj grupi će se sama naći, ali je pretpostavljala da će reagovati drugačije od većine. Uvek je tako, pa zašto ne bi bilo i ovoga puta. Upravo ta misao je podstakla da ipak proda stan kada se dve nedelje pred odlazak pojavio kupac.

Naredni dani su protekli tako brzo da se, dok je pakovala pasoš, setila pitanja o kome je često razmišljala: kako je moguće da vreme bude tako hirovito, pa da se nekada otegne poput testa za pitu, a nekad skrati na razdaljinu između dva dugmeta? U oba slučaja dan ima dvadeset četiri sata, a sedmica sedam dana. Kako je onda moguće da budu doživljeni toliko različito? Za Mariju je to bio glavni pokazatelj relativnosti na osnovu koga je nastojala da razume važnost ličnog doživljaja u tumačenju nečega što se smatra istinom.

„Nije ni čudo što se ljudi toliko ne razumeju. Pa naravno! Iste stvari će doživeti na različite načine i svako će svoj doživljaj videti kao jedinu istinu. Problem nastane kada u tu istinu pokušaju da ubede sve ostale. Samo mi nije jasno kako to niko ne vidi“, pomisli prisećajući se svih potencijalno konfliktnih situacija koje je uspevala da izbegne samo zahvaljujući tome što je znala da ljudi iste stvari različito tumače. Zbog toga je imala ogromno razumevanje za ljude i sama nikada nije pokušavala bilo koga da ubedi u bilo šta. Upravo to je bio jedan od razloga što je delovala nezanimljivo, jer su ovu Marijinu osobinu drugi videli kao nedostatak stava, uopšte ne shvatajući da je u pitanju samo šire sagledavanje slike u kojoj je borba stavova potpuno besmislena. Nekada je imala utisak da funkcioniše na sasvim drugoj frekvenciji od ostatka sveta i da je logično što sebe ne pronalazi u gomili.

„Možda je to dobro“, ponavljala je u sebi. Prvi put videći svoju različitost kao prednost, a ne kao manu.