– Marija, Marija, jesi li dobro? – začula je glas pored sebe. Otvorila je oči i shvatila kako stoji naslonjena na zid kuće u koju se zaputila. Pored nje je stajala starica u čijim očima se čitala zabrinutost dok ju je posmatrala naslonjenu na zid.

– Dobro sam, dobro sam, teta Ana, izgleda da mi se malo zavrtelo u glavi, jutros nisam doručkovala. Evo, tu su kolači za vas ‒ tek sad postajući svesna kese sa kolačima koju je imala u rukama.

– Marija, hajde uđi u kuću, samo što sam postavila sto. Hajde da pojedeš nešto, još ćeš se onesvestiti. Upoznaćeš i moje unuke, danas su došli.

– Neka, hvala, poći ću odmah – reče zbunjeno se smešeći i pružajući baki kesu sa kolačima. – Ovo je moj poklon za vas.

– Ma ni slučajno, dete, toliko si se namučila, znam ja kako ti to radiš i sa koliko pažnje i truda. To treba da se nagradi.

– Teta Ana, recimo da je danas dan koji mi je jako poseban i da mi mnogo znači da ovo sada uzmete kao poklon. A hvala vam na pozivu, ali zaista moram da požurim kući, nadam se de će još biti prilike da upoznam vaše unuke – reče ona predajući kolače starici i žurno se okrećući više u nameri da krene za svojim mislima koje su počele da se roje, nego da se vrati kući.

Stara gospođa je ostala da gleda za njom nameštajući velike naočare sa smeđim, plastičnim ramom, još uvek uverena da se sa Marijom nešto dešava. Par puta je zavrtela glavom, a onda zatvorila za sobom škripavu, malu drvenu kapiju koja je razdvajala dvorište od ulice.

Marija je svoje korake ubrzavala kako se bližila stanu. Želela je da se skloni od pogleda drugih ljudi, da što pre dođe kući, da se smesti u omiljenu fotelju i pokuša sebi da objasni šta joj se upravo dogodilo. Kada je ušla u stan, zatekla je bol koja se sklupčala na krevetu. Približila se da pogleda, i ugledala tužno lice nakaze sa kapcima spuštenim preko pola očiju kako je usmerila dugi pogled ka njoj.

– Ti ćeš mene ostaviti ‒ reče bol.

– A kako ti to znaš? – upita nervozno Marija, videći da ništa nema od njene samoće i prebiranja po skorašnjim događajima.

– Znam.

– Ma ti sve znaš! – reče rezignirano Marija i ode do kupatila da se umije kako bi malo razbistrila misli. Kada se vratila u sobu, nakaza je i dalje bez prestanka gledala u nju, ovog puta sa izrazom sumnje.

– Ti ćeš mene zaista ostaviti?

U tom trenutku, negde u najskrovitijom dubinama duše začula je glasnu lomljavu, poput bujice koja ruši sve pred sobom. Prvo je osetila potrebu da zaplače i kad su suze bile na pola puta kao da ih je ta veća voda odjednom zaustavila. Nešto se provalilo, otišlo iz nje drugim putem i zavladao je čudesan mir. Zatvorila je oči i predala se slatkom osećanju lakoće.

– Da.

– Misliš da je to moguće? – upita je spodoba.

– Nekada sam mislila da nije, ali sada verujem da jeste. A tebi se, vidim, ne sviđa mogućnost da više ne gospodariš mojim životom.

– Kako to misliš, gospodarim? Pa toliko sam te puta sačuvala, ja sam tvoj zaštitnik. Pokaži malo zahvalnosti!

– Da, da, sačuvala si me od svega što je moglo da me povede napred, da me izbavi iz sopstvene tamnice. Sačuvala si me od najboljih stvari u životu koje su mi ostale nedostupne zato što si me ti čuvala!! I sada je dosta! – uzviknu Marija prvi put sa toliko odlučnosti. Okrenula je leđa i duboko uzdahnula.

– Tolike godine… Tolike godine gorčine, toliko prolivenih suza, tvoj san koji je nestao u trenutku… A tvoja izgubljena ljubav? A muškarac koga si volela? Zar ćeš da pustiš tek tako sve te uspomene da ispare, nestanu? Zar ćeš tek tako da se odrekneš svih svojih razočaranja? – začula je glas koji je počeo bolno da cvili.

– ZA TEBE OVDE VIŠE NEMA MESTA!!!

Spodoba je prestala da se uvija, a onda je ustala i tako stojeći na krevetu bila je u ravni sa Marijinim pogledom. Nikada je do tada Marija nije gledala tako direktno u oči. Proveli su skupa više od dve decenije i u ovom jednom trenutku, kada su im se pogledi proželi i kad je Marija bila odlučnija nego ikada da ovog podstanara jednom zauvek otera, u momentu joj je postalo jasno da krivac ne stoji pred njom. Tu nakazu je sama othranila. Sama je odnegovala. Sama joj udisala život iz dana u dan. Bez gorčine, tuge, razočarenja kojih se brižljivo podsećala svakoga dana, ovo biće pred njom ne bi moglo da bude tu. Odavno ju je trebala pustiti. Marika je to uradila na vreme. Ali ona nije. I to je Marija spoznala u trenutku kada su im se pogledi susreli.

– U stvari ‒ reče ona sporo izgovarajući svaku reč – čekaj, dopuštam ti da odeš. Slobodna si.

Spodoba je još par trenutaka prodorno gledala Mariju, a onda joj lice dobi mekoću a u uglovima očiju zaigra osmeh. Posle duže pauze odgovori:

– Mislila sam da to nikada nećeš reći. Mislila sam da ću ostati zarobljena u ovom memljivom stanu dok si god živa. Uh, kakva sam zloća bila prema tebi samo zato što me ne puštaš. Ja sam svoj posao odavno završila. Bila sam tu onda kada je bilo neophodno da budem tu. Svaki me čovek upozna, ali najlakše mi je sa onima koji prepoznaju šta je moj pravi posao, koji me puste da ga odradim a onda i da odem. A sa takvima kao što si ti mi je najteže. Završim ja svoj posao, a onda me ne puštaju. Ne daju mi da odem, a što je najgore od svega, za sebe misle da su moje žrtve.

– Ali… učinilo mi se na trenutak da pokušavaš da manipulišeš sa mnom. Tvoja priča da si me sačuvala, pa razlozi da ostaneš…

– Samo sam htela da vidim koliko je tvoja odluka jaka. Oteraju me tako neki i ja taman zamaknem iza ćoška, a oni me dozovu opet. A ja ne volim da se igram žmurke. Osim toga, imam dosta posla koji me čeka. Nekom ću biti korisna. Može ti zvučati čudno, ali ima onih koji će baš zahvaljujući meni spoznati šta je prava radost i shvatiti da su je pogrešno nazivali srećom dok su joj težili, zbog načina na koji su joj težili. Jer za razliku od sreće koja se doživljava kao promenljiva, ćudljiva i koja zavisi od mnogo toga što se dešava van čoveka, radost dolazi iznutra, zrači iz srži bića. Sreća ume da dođe sa strahom da će taj osećaj proći, nestati, a radost je čista, nesputana i bez primesa bilo kakvog drugog osećanja koje bi je pomutilo. Zapravo, prava sreća je radost kojoj se bezrezervno veruje i ona donosi mir. I premda joj ne treba mnogo da bi se iskazala, često se uočava i spoznaje tek nakon mog odlaska. Samo, kad se neko tako dugo zalepi za mene kao što si to uradila ti, onda je put ka njoj presečen. Ali najzad si shvatila i ja sada mogu da idem. Vidiš da i nisam baš takvo čudovište kako bi se reklo na prvi pogled – namignu veselo Mariji.

– Znači, došlo je vreme da se rastajemo – uzvrati ona osmehom.

– Došlo. Ali pre nego što odem, odaću ti jednu tajnu. Jako mi je drago što me puštaš. Što me nisi oterala. Jer to što me puštaš posle mnogih zajedničkih godina znači da si shvatila moju suštinu, ono što ja jesam. I, ako se ikada desi da se ponovo sretnemo, znaćeš da nisam neprijatelj i da ne moramo zauvek da budemo zajedno. Znaćeš kada treba da me pustiš, kada sam obavila svoj posao ‒ kazala je bol i zatim se nagnula ka Mariji dajući joj laki poljubac u obraz: – Srećno, Marija!

Marija je uhvatila dve mekane, čupave ruke i blago ih stisnula, a onda se okrenula i pošla u kuhinju. Stala je pored trpezarijskog stola, a onda pogledom odmerila celu prostoriju. Zatim je krenula redom, obišla ceo stan i upitala se kako ranije nije primećivala koliko je sve staro i pohabano. Otvorila je ormare u kojima je čučala prastara, iznošena garderoba. Sela je na svoju fotelju, zatvorila oči i počela duboko da diše, osetivši lakoću. Prvi put bez boli, gorčine, prvi put sa ludom nadom kako je ispred nje jedan sasvim drugačiji život. „Moram da zapišem ovo što se dogodilo. I bolje da to učinim dok mi je još sve ovako sveže.“

Uzela je praznu svesku i počela da piše rečenicu za rečenicom, sve brže i brže. Osetila je zadovoljstvo nakon mnogo ispisanih stranica. A kada je završila sa događajima koji su se zbili u upravo završenom danu, nastavila je da piše o svojim željama, htenjima, o svemu što joj je tek probuđena mašta u dahu nizala.

Nastaviće se